Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________6_


 Два песника нобеловца

http://www.knjizevnicasopis.com/broj-1/6
Пабло Неруда
чилеански песник, рођен је 1904. а умро 1973. године. 
Нобелову награду за књижевност добио је 1971. године.

 



 СВИЂАШ МИ СЕ КАД ЋУТИШ 

 

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер тад си као одсутна,

и чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те. 
Чини ми се као да су ти летеле очи
и као да ти је пољубац један затворио уста.

Како су ствари све испуњене душом мојом 
израњаш из ствари испуњена душом.
Лептирице сна, души мојој си слична,
и слична си речи меланхолија.

Свиђаш ми се када ћутиш - и кад си као удаљена. 
И када - као да се жалиш, лептирићу у гукању.
И чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те:
Пусти ме да ћутим с ћутањем твојим.

Пусти, да ти говорим с твојом ћутњом 
јасном као свећа једна, простом као прстен један
као ноћ си, ћутљива, звездана.
Ћутање ти је звездано, тако далеко и једноставно.

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер си као одсутна. 
Удаљена и болна као да си умрла.
Једна реч тада, осмех, довољан је један.
И весео сам, весео - што то није тачно.

 





СОНЕТ бр. 43

Тражим твој знак међу осталима,
у оштрој и валовитој реци жена,
плетенице, очи тек утонуле,
јасне ноге што посрћу пловећи у пени.

Одједном ми се учини да спазих твоје нокте,
дугуљасте, утекле, сестре неке трешње,
затим твоја коса - што пролази и чини ми се
да видим како у води твој лик од ломаче гори.

Гледах, али ниједна не имаде куцај твог срца,
светло и мрачну глину из шуме коју си донела,
ниједна није имала твоје малене уши.

Ти си јасна, и потпуна, и једина међу свима
и тако с тобом идем прелазећи и љубећи
широки Мисисипи женственог ушћа.


  



¤

 

,


________________________________________


 АКО МЕ НИКАД НЕ ПОЗОВЕШ 

 

Кад мојих стопала више не буде

у прашини пута овога,

и скела буде редовно пловила без мене,

кад будем купио и продао

последњи пут,

и мојим одласцима на пијацу у зору

и враћању кући у сутоне

буде дошао крај,

шта ако ме се не будеш сећала,

ако ме никада не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.


Када прах буде прекрио

струне мог инструмента,

и гуштери се

по мом довратку буду верали,

када врт мој аскетско рухо одене

спреман за пустињу,

а коров закрили воду у мом бунару,

шта ако ме се не будеш сећала,

ако ме никада не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.


Музика неће ћутати

у флаути живота,

а сати ће тећи

непрекидно брујећи.

Скеле ће бити пуне,

као данас што су,

људи који желе на другу страну да пређу.

Говеда ће пасти,

говедари ће се играти на ливадама.

А шта ако ме се не будеш сетила,

ако ме никад не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.


Али ко каже

да мене неће бити тога јутра?

Ја ћу се играти

у свим играма оних што живе.

Имаћу нова имена

И друге руке да љубављу ме вежу,

јер ја у свим временима постојим

и вечито ћу се на сунцу кретати.

Шта онда ако ме се не сетиш,

ако ме никад не позовеш

подижући поглед ка звездама?


Изостави моје име из поклона

ако ти је оно бреме,

али сачувај моју песму.




 

¤

 

¤


 ОДА СРЕЋНОМ ДАНУ 

 

Овог пута ме пустите

да будем срећан,

ништа се није десило ником,

све што се дешава

то је да сам срећан

са све четири стране

срца, кад ходам,

спавам или пишем.

Шта да вам радим,

срећан сам.

Безбројнији сам од паше

на ливадама,

осећам кожу као церову кору

и доле наду,

горе птице,

море као копчу

на своме појасу,

од хлеба и камена

створену земљу

ваздух распеван

као гитара.

Ти, покрај мене у песку,

песак си,

певаш и песма си,

свет је

данас моја душа,

песма и песак

свет су

данас твоја уста

пусти ме 

да у твојим уснама и песку

будем срећан,

срећан што дишем

и што ти дишеш,

срећан што додирујем

твоје колено

и тад ми се чини да сам дирнуо

азурну кожу неба

и њену свежину.

 

Данас ме пустите

самог

да будем срећан,

са свима или без иког,

срећан

са пашом

и песком,

срећан са ваздухом и земљом,

срећан с тобом, с твојим уснама

срећан.

 

Препев: Радоје Татић


 

¤


_____________________________

https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/broj-1/6


Рабиндранат Тагоре 
је рођен у Индији 1861. а умро је 1941. године.
Нобелову награду за књижевност добио је 1913. године.

 ГРАДИНАР 41 

 

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам свој бол, страхујући да би могла ти учинити.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те; 
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим немо поред тебе, али би ми иначе срце искочило на уста. 
Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би могла ти учинити.

Чезнем да те оставим заувек, али се не усуђујем, 
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносно дижем главу и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж.

  • Превод Давид Пијаде


ГРАДИНАР 31

Моје срце, птица дивљине,
нашло је своје небо у твојим очима.
Оне су колевка јутра,
оне су царство звезда.
Моје су песме потонуле у дубине њихове.
Пусти ме само да се винем у то небо,
у његово осамно беспуће.
Пусти ме само да делим његове облаке,
да ширим крила у сјају његовога сунца.
      • Превод Давид Пијаде