Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________6_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

 "НАИВНА ПЕСМА" 

 огледи и записи о дечјој књижевности  

Милован Данојлић


¤

Дете и дечја књижевност

Ваља, дакле, поћи од чињенице да дечја књижевност постоји, и да обухвата веома разнолика дела, васпитно усмерена у грубом или тананијем смислу, окренута деци час по сили неке своје унутрашње нужности, час у смислу спољашњег, површног опредељења; на једној страни проналазаштво, машта и чудесности, на другој — примењена делатност која с књижевном уметношћу нема никакве везе; све то помешано, не само у оквиру једног времена, већ, кадикад, и у опусима појединих стваралаца. Мерила за процењивање ту су веома лабава и непоуздана, помућена и спуштена. О самој књижевној вештини нерадо се и површно расправља; уместо тога, говори се о специфичним потребама дечје читалачке публике, о дечјем свету, о високим моралним вредностима којима дете ваља задојити, па се чини да дечја књижевност једино зато и постоји. У њу се убрајају и сликовнице и стрипови, препричавање и прилагођавање дела народне књижевности, рутински писани романчићи и лоше песме, и, на крају, вредне књиге које је „писац, једнога дана, случајно, из хира, написао, наменивши их деци”[1]. Иако нас занима једино ово последње, принуђени смо да се бавимо и осталим, пратећим појавама, јер оне сачињавају главнину која се не може заобићи. Оно што је у дечјој књижевности значајно појавило се накнадно, случајно, независно од циљева васпитача и планова издавача: извесни индивидуални таленти нашли су у њој могућност адекватног остваривања; то је оно што Изабел Јан назива случајношћу, односно хиром. О природи тих случајева и каприца покушао сам да кажем нешто више у Расправи о наивној песми.

Очигледно је посреди сплет различитих потреба и изазова, од оних везаних за психологију стварања, до захтева школске наставе и развијене издавачке производње. Разлике између појединих књига намењених деци одвећ су велике да би се о јединству могло говорити. Сликовнице за предшколски узраст, и кад су духовито и смишљено остварене, не могу задовољити озбиљнија мерила књижевне уметности: оне су, просто, нека врста потрошних добара, елементарних учила, предмета за забаву... А и иначе, текстови намењени предшколској и првошколској деци нужно су васпитно усмерени; они доносе основна обавештења о свету. Та се обавештења могу давати са одређеном културом и укусом, уз вођење рачуна о стилу и језику, али се то не може изједначавати са стваралаштвом. Дечја књига, затим, може бити извор лаке забаве, или, просто, пријатно штиво којим се дете навикава на читање. Све то спада у предвидљиве послове. Једино значајна, а непредвиђена и непредвидљива дела дозвољавају могућност заснивања теоретских претпоставки једног стила, једне изражајне особености — реч жанр чини ми се прејака и неодговарајућа. Та дела сама повлаче границу како према озбиљној књижевности, тако и према површним, педагошки или забављачки усмереним дечјим књигама. Неки критичари и теоретичари одбијају и саму могућност постојања дечје књижевности. То одбијање се темељи на полазишту да „нешто јесте Литература, или није”. По том схватању Литература не подноси споредне, мање важне и мање самосвесне облике; она увек мора поштовати највише идеале, уколико хоће да је узимамо озбиљно. Испада, дакле, да нешто може бити занимљиво, лепо, откривалачко, свеже, а да у Литературу ипак не спада: дух којим је прожето не циља високо. Чини се да је искључено да писац криминалних романа напише уметнички значајно дело.

Он се, при првом кораку, запутио ка ближим и нижим циљевима, и себе искључио из праве игре. То изгледа уверљиво; ако, пак, аргумент обрнемо, закључивање ће показати једну слабу тачку: излази да танка, досадна, незанимљива дела, само зато што су славољубива и умишљена, спадају у „праву” књижевност.

Дечја књига, и кад је добра — што се догађа ретко, али се догађа — испада из оквира, нарушава ред, сама себе доводи у питање. Оним придевом „дечја” почињено је светогрђе према узвишеној самосвести Литературе. Тим ограничењем она као да је признала да не држи много до себе, и да драговољно пристаје на ниже место у редоследу духовних активности. Можемо према њој бити благонаклони, а да, притом, мислимо како права књижевност почиње касније, друкчије, на вишем нивоу, отприлике онако као што и истински живот почиње тек кад детињство прође. У овој аргументацији главно и споредно, озбиљно и неозбиљно, више и ниже јављају се као одјеци друштвеног вредновања људског стваралаштва.

Примењеност, то јест применљивост, најјачи је доказ против саме могућности естетски убедљивог постојања дечје књижевности. Прилагођавање дечјој публици узима се као неопростив грех. Кроче (В. Сroce, 1866-1952) је то овако образложио: "Уметност за децу никада неће бити истинска уметност јер је довољно и само позивање на дечју публику, као утврђени разлог који стално ваља имати на уму, па да се наруши уметников посао и да се у њ унесе нешто сувишно и несавршено, што већ не одговара слободи и унутрашњој нужности визије."[2]

Пресуда се чини добро заснована. Она одбацује могућност постојања једне уметности која се на силу, из себи туђих разлога, ограничава и поједностављује, у жељи да се приближи одређеном читалачком слоју. Тој пресуди, међутим, измичу ретки ствараоци, код којих је то ограничавање условљено неким другим нужностима. У том случају дечја публика није груби спољашњи чинилац, чије потребе ваља ропски задовољавати, него тек један од могућих праваца ширења и одјекивања. И доиста, чисто дечја књижевност неважан је, нижи, примењени књижевни посао. Што се тиче оних вреднијих остварења, њих радо читају и одрасли: она се, дакле, поново укључују у Књижевност, из чије су главне матице за часак била скренула.          

У свему томе постоје, чини ми се, неке забуне и обмане: у примедби о прилагођавању дечјој читалачкој публици, деци се приписује улога коју она немају нити је могу имати.

Строго говорећи, књижевни укус дечје публике једва да и постоји; тај укус је неразвијен и код највећег броја одраслих особа, па би било чудновато да је код деце друкчије! Попут одраслих, и деца уживају у лошим песмама и безвредним романима; разлика је једино у томе што се она могу навести и на читање вреднијих текстова, и што притом не дају онај скоро начелни отпор који многи одрасли показују при сваком случајном сусрету са озбиљном уметношћу. Деца су, и иначе, вођена и усмеравана при сваком кораку у животу, она сама ни о чему не одлучују, па је и разговор о њиховим жељама и потребама, могућностима и тежњама, увек усмераван од одраслих; у њему, разуме се, има добрих намера, моралне одговорности и племенитог надахнућа, али, исто толико, лицемерја, произвољности, наметања одозго и самозаваравања.

О дечјој моћи примања, о њиховим интересовањима у уметности, могло би се говорити у случају кад би она имала слободу избора и кад би знала да своје склоности образлажу и бране. Одрасли су, дакле, они који те склоности утврђују и прописују, који суде и мисле о дечјим могућностима примања; одрасли пишу дечје књиге, штампају их, увршћују у обавезна школска ткива, тумаче их сходно својим опредељењима, знању и усмерењу; сви спорови који се овде јављају јесу спорови између одраслих.

Озбиљан и изворан дечји писац, будући да истински поштује дете и његову слободу, а не гаји илузије о његовој анђеоској чистоти и самоупућености на Лепо, одбиће да се прилагођава његовим могућностима поимања, о којима, уосталом, има тек извесну мутну представу. Дечју психу и дечју душевност он неће узимати као спољашње контролне мере свог стваралаштва, већ као природну суседну средину у којој би његова реч могла повољно, то јест тачно да одјекне. Однос је, очито, сложенији но што се Крочеу, који се тим питањем позабавио успут, учинило. Дечја публика није једини, ни тако јасно утврђени разлог постојања онога што је у дечјој књижевности највредније. Оно, пак, што је писано само за децу, због деце и у „дечјем духу”, доиста је књижевно безвредно и безначајно. Кроче је ту био у праву, а с њим, у нас, Богдан Поповић (1863—1944), Јаша Продановић (1867—1948) и сви они критичари који су осетили да с дечјом књижевношћу што је пишу недаровити писци, педагози и чиновници, нешто није у реду.

Покушај потпуног одбацивања дечје публике као релевантног чиниоца дечје литературе ја сам извео у Расправи о наивној песми. То сам учинио уз многа пренаглашавања, како бих доказао естетску самониклост једног стила, његову књижевну самосврховитост. Касније ми се учинило да се таквим претеривањима упрошћава једна сложена чињеница, и да се проблем детета као читаоца не може решити његовим одлучним елиминисањем. Јер, ако се ваљане дечје књиге не пишу искључиво због деце, она их, што милом, што силом, ипак читају. Њихова стална и стварна присутност не може се сметнути с ума, без обзира на то колико првобитни стваралачки подстицаји занемаривали њихове потребе, расположења, могућности примања. Дакле, и кад потпуно одбацује одговорност пред дететом као читаоцем, дечји писац је, природом свога дара, упућен на њ; он пише и за дете. Свако уметничко дело је пројекат одређеног саобраћања са људима, па не треба видети превелику несрећу у склопу посебних односа који су се између ваљане дечје литературе и дечје публике утврдили. Обавезе према детету као читаоцу одређују се слободно, преузимају се добровољно; песник се обраћа измишљеном детету, детету по сопственој мери и укусу, идеалном читаоцу кога може бити и нема.

Са великим и племенитим побудама према деци пишу се лоше књиге, док, с друге стране, ћудљиви испади и случајни излети дају запажене резултате. У том су смислу речити случајеви оних књига које првобитно нису биле намењене деци, али су им се с временом наметнуле, пронашавши у њима изабране читаоце. Та дела битно обогаћују невелику ризницу одабраних штива за најмлађе, и потврђују наше мишљење да несвесна, унутрашња упућеност на дечје осећање и доживљавање света, једино она, може да дâ привлачно делце, док свесно настојање, углавном, унижава књижевну уметност. Спонтано, по унутрашњој нужности, деци се приближавају неки писци, или неке давно написане књиге; што човечанство бива старије, тај круг се шири. Робинсон Крусо, Чича-Томина колиба, Доживљаји Тома Сојера и многа слична дела данас се сматрају искључиво дечјим књигама, иако нису била намењена превасходно деци. Аутори којима потребе дечје читалачке публике ХХ века ни на памет нису могле падати изванредно задовољавају њене „захтеве”.   

Муке и недоумице задају управо самоограничена, искључиво дечја књижевна дела, што их, све чешће, пишу искључиво дечји писци; ту долазимо у искушење да прихватимо строгу Крочеову процену. Наравно, треба увек говорити о конкретним делима и писцима, а не о појави у целини. Чињеница је да постоје добро написане књиге које и деца могу читати. Позабавимо ли се тим књигама, можемо уочити црте по којима се издвајају од дела сразмерно тешких за децу. Но, ни ту ништа није једном за свагда дато. Поједина озбиљна дела, као што рекох, с временом бивају прозирнија, док деца интелектуално напредују, па су и ту могућа неочекивана приближавања. Ни критеријум разумљивости, најзад, не треба постављати престрого: и ми, одрасли, при читању многе ствари само наслућујемо, друге нам промичу, а неке тек при поновном сусрету откривамо. У сваком случају, корисније ће бити ако неки дванаестогодишњак чита Одисеју или Рат и мир него детињасте песмице специјализованог дечјег писца које му школа, друштво, лоши педагози, необразовани родитељи и трговци, удруженим снагама, намећу. Наша опсесија разумљивошћу и разумевањем претерана је. У својим предивним успоменама из детињства Марина Цветајева (1892—1941) је, пишући о првим сусретима са Пушкиновом поезијом, овако описала тај неспоразум између детета-читаоца и одраслих: „Гледајући уназад, ја сад видим да су Пушкинове песме, и уопште песме, са ретким изузетком чисте лирике, каквих је у мојој читанци било мало, за мене до моје седме године биле низ загонетних слика, загонетних само због мајчиних питања, јер у песмама, као и у осећањима, само питање ствара неразумљивост извлачећи појаву из њеног датог стања. Кад ме мати није питала —ја сам одлично разумевала, тј. нисам се ни старала да разумем, већ сам просто видела. Али на срећу мати није увек питала и неке песме остале су разумљиве.”[3]

Ако, ипак, писац унеколико помишља на дете-читаоца, ваљало би утврдити колико је то обраћање спонтано и искрено, и долази по сили дубљих порива; иначе, реч је о насилном упрошћавању и пренемагању. Изабел Јан вели да дечји писац треба да говори о детињству, из детињства, тако снажно и тако јасно, да га и деца могу разумети.      

Ни Марку Соријану[4] ( 1918—1994), уплитање деце у разговоре о дечјој уметности не смета; о опасности списатељског прилагођавања малом читаоцу он и не говори. Опасности подлежу само лоши писци, који су лишени дечје невиности у осећању и разумевању света, па то опонашају прихватајући неке олако утврђене конвенције самог књижевног поступка.

За дечје доба дечји писац је заинтересован из више разлога; задовољење потребе младих читалаца да виде себе уметнички обликоване спада међу најневажније разлоге. Марк Твен (Маrc Twain, 1835— 1910) је сјајно познавао дечју психу, али то познавање није било само себи циљ: главна драж његових романа јесте укус пустоловине и игре.     

Ваљане дечје песме, приче и романи доносе поједностављену, али притом целовиту визију. Иако избегавају неке поступке, теме и интелектуална искуства, они не дају ни лажну, ни окрњену, ни глупо упрошћену слику света: ако је визија изворна, она мора бити целовита и на том нивоу спознаје.

Алфред Броне, у једном подужем памфлету против бајки за децу, и дечје литературе уопште,[5] тврди да за децу и не би требало писати посебне књиге: „Јер, добро написана, пуна живости, скоро свака књига може да се свиди детету.” Свакако је добро што деца нису упућена искључиво на дечје књиге; али без њих, то јест без неких од њих, сигурно би била сиромашнија.

Као и одрасли, уосталом.


[1] Isabelle Ian: наведено дело.

[2] La Critica, 20. I 1905, наведено према Еnzо Petrini: „Estudio critico de lа literature juvenil“, Madrid, Rialp, 1963.

[3] Марина Цветајева: „Мој Пушкин”, у „Руски архив”, 40-42, Београд, 1937.

[4] Marc Soriano : Guide de la literature enfantine, Paris, Flammarion, 1959.

[5] Alfred Brauner: Nos livres d 'еnfants оnt menti, S.A.B.R.I. ,  Рaris,  1951.

______________________________________________________________