Енеини дамари
Пише: Енеа Хотић |
Срце у јунака – просвјетног радника Није нормално да човјек устаје из топлог кревета у шест сати ујутро. Тако мислим ја. И многи други. Није баш нормално да у животу мораш много тога МОРАТИ, па опет, што би рекао мој друг Боцо: „Иће то, иће то!“ Хм, ићи ће. Само не знам докле. Волим јутарњи програм, некако ме утјеши да нисам ја једина на планети будна у праскозорје. Једино ми увијек помало криво што спикерице боље изгледају од мене у тај рани сат. Док испијам кафу, сређујем мисли (мада је то немогућа мисијa) и одагнавам неодољиву жељу да назовем школу и кажем „да ме боли...глава, рука, нога“, ма, шта год и мирно наставим да спавам. Некако схватим да то баш и није добра идеја јер сам одрасла и не приличи мени, озбиљној жени, да тако „муљам“. Шта онда да очекујем од својих ученика ако и ја почнем да се извлачим. Баш јуче сам им причала да у здравом односу међу људима нема лажи. Кад су ме питали да ли се смије преписивати и да ли је и то лаж, рекла сам им да постоје и тзв. бијеле лажи од којих никог не боли глава сем... ученика који буде ухваћен да преписује. Не могу да их лажем, била сам и сама ђак и понекад сам преписивала.....нека ми се јави ко није, ха, ха, ха! Излазим у суморно јутро. Радници већ увелико раде на зградама око моје куће. Опколили су моје двориште као зид. Замислим да је то онај зид који су очеви некада градили око кућа да путници најмерници не би „бегендисували“ њихове кћерке и тако, у свом свијету, идем пут школе. Добро позната лица ме дочекују. То су спремачице које доживљавам као рођаке, а свог друга, школског мајстора, као брата што ми притекне у помоћ кад год у учионици почне нешто да отпада са зидова. Ходник до зборнице и канцеларије Управе нижу се до ормара са дневницима. Узимам дневник већ разбуђена и орна за рад. Ђаци запиткују, слушају предавања, одговарам на безброј питања. Но, често се загледам кроз прозор у крошње дрвећа и одлутам. Убрзо ме прене неки звонки дјечији глас. Моја учионица је топло море у које урањам и не дам тај осјећај никоме и ни за шта на овом бијелом свијету. Уживам у размјени питања, одговора, у осмијесима, радозналим погледима. Вјерујем да се тако осјећа сваки просвјетни радник који воли свој посао и људе. Мислим да првенствено треба да воли људе. То је изнад свега, изнад закона, прописа и правилника. Искрсне и понеки проблем у учионици, но, са дјецом се и договориш некако, али са одраслима...како се узме. Некада да, а некада баш и не. Једино бих вољела да сви схватимо како смо само људи. Живимо за топлу ријеч, мада ћете сада рећи да се од ње не живи. Истина је, али прија, неизмјерно и непроцјењиво у ова груба времена. Лакше је. Давно сам престала да размишљам да ли ће ми неко одати признање за рад, а схватила сам да прогоне само они несигурни, који би да умање вриједност других, како би себе уздигли. Срећом, све се у животу намирује Божијом вољом. Што би Балашевић рекао:“ Неко то одозго види све.“ Кад се часови заврше, излазим у већ добро обасјан дан, дубоко удахнем. Жива сам. Срећна што волим оно што радим, а наставни план и програм, правилници и остале керефеке? Могу мирно да одшетају. Тврдим - када би ученицима вратили оне таблице са кредама у учинице, да бисмо једнако добро учили дјецу, јер како Његош рече: "Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака.“ А ја кажем: „Срце у јунака, просвјетног радника.“ Посвећено свим мојим колегама који воле свој посао. |
|
¤
|