ЖРТВА МАЈКЕ ЈУГОВИЋА
Имала је мужа, чувеног далеко,
Бјеше достојанствен, наклоњен слободи!
Она га је гледала кȏ божанство неко Како њене синове на Косово води.
Појахали коње, сабље припасали,
Десет Југовића, сјајна огледала.
Да повратка нема и они су знали,
Срцем храбре жене она осјећала.
Молила би мајка сјајног четовођу
Да остави отац бар једног јој сина.
Но, слабости такве јаве се и прођу,
Знаде: свих десет их зове отаџбина!
Остане ли који, смрт га мимоиђе,
Ставиће га народ на стуб ругла, срама,
А боље да такав пред њу не изиђе,
Рађе нек га Турци сасјеку сабљама!
На имању, Дренчина код Сиска, 7. јуна 1989. године, у 19 сати
~ Ђуро Маричић ~
|
ЧЕЗНЕМ
Чезнем да ти уберем
небо изнад Херцеговине
Од предива плавих облака
изаткам ти кошуљу.
И да се утоплим
у свиленом загрљају
твога погледа.
Чежња ми на тебе мирише.
~ Здравка Батинић Бабић ~
|
СЕЋАЊА
Блиставе воде извору хитају
Хуче и брује прелећу препреке
Босим стопалима траву повијају
Уз цику и жагор некуда одлазе
Корени клијају из земље бујају
Стабла у новом руху се вијоре
Светли образи у сунцу пливају
Слободне рукице животом горе
Зеленe горе озарене сијају
У истом хору све живо поје
Сви се од Истог Истоме сливају
Некада и ја бејах ближе рају
~ Саша Кнежевић ~
|
У ШАЦИ
У белој тишини непомичности
као у крошњи од густог грања
скупљам своје птице под главу
и на њиховој мекоћи сањам.
Призор отргнут из наручја магле,
сенке што их песма подиже
да живе у дворишту старе куће
у којој нема никог више.
Само дрво које задивљено гледам
како се у шаку преображава
сваки прст отвара своје крваво гнездо,
свако гнездо једна нажуљана рана.
Не знам ту руку, ал' подсећа
на дедину што ме је давно привила
уз кожух који издише снажан лек
прохладног планинског мира.
И једино што могу да наслутим
кроз ту опну од коштаног ткива
јесте, да на линији живота лежим
да бих меко коричење стиха била.
~ Марина Богдановић ~
|
УТОЧИШТЕ
и рекоше ми
ту гдје сам из сна изашао
и застао
љубав издише
отворених очију
и ћутке
стих по стих~ Мирослав Б. Душанић ~
|
| ¤
МОЛБА
Молио сам за спасење,
знам да си ме одгурнуо,
високо је твоје бдење,
можда ниси добро чуо.
Молио сам се за њиве,
кишне дане, ране шљиве,
и за глуве и за неме,
само време губи време.
Молио сам се за наос,
Боже, нек се смири хаос,
мислио сам биће мира,
тамбурица тихо свира.
Ал' ништа од тога.
Помози нам, божји сине,
да ли видиш све те кује?
Знам да гледаш са висине,
преваранте и буржује,
или попа како псује,
ал' ни њему није лако.
Помози нам божји сине,
све што видиш није фол,
неуци нам вичу с бине,
да је живот само бол.
Баци барут и чистоту,
освештану са небеса,
па нам даруј сву дивоту,
мало воде и чен меса.
Ако хоћеш - ти услиши,
ако нећеш - ја се бојим,
и од вишег има виши,
кунем ти се оцем твојим.
~ Александар Јовановић ~
|
ЗАПИС
Можда је ово тек почетак
Каквог ваљанијег путовања
Рече остарјели морнар
И потопи своју лађу
~ Немања Облаковић ~
|
ИСКРА
Трошимо ли дане
или
они троше нас,
откуцајима
немира
и
корацима вечитих трагача
за
искром?
Питам се да ли
је само умишљен шум
или
зов таласа твојих мисли
које
се са мојима
срећу
и љубе?
Не знам како али
их
осетим
на
кожи,
како
шапатом пишу
најдужа писма
о недосањаним сновима!
~ Сунчица Радуловић Торбица ~
|
ТАЈНА
Твоја коса густа крваво црвена
Од трећине звезда укосница сјајна
На извору очног живца умивена
Над смртнима владаш, име ти је тајна.
Свила и порфира из црвеног вира
Лепоте ти силу до облака дижу
Клечећи пред тобом не стиче се мира
Спутани у теби великаши гмижу.
Виности је твоје пород земни дело
Сви те вини славе твојим вином страсним
Лађари, крмари, цари над пепелом
Запаљеним вриском у сатима касним.
~ Рајица Марковић ~
|
ДВОЈЕ
Скривени од општег лудила у сновима
Живимо нашу песму, ширимо њена крила
Пркосећи тамним ветровима
И не тражимо више лепоту од света
И опраштамо рекама што теку
Уморни од узалудног лета
Милујемо покошене влати трава
Док бесни безумна олуја
Изнад успаваних испраних глава.
~ Зорица Савић~
|
|
