ПРИЧА О ЗЛАТИ

***

18. фебруар 2013.

.

***

21. фебруар 2013.

***

                Срели смо се испред Базара у 20:15ч. Стајао сам и гледао је како се пење степеницама из потходника. Не бих се сетио колико је тачно било сати, као што сам, на трен, заборавио и како се зовем, да ми, осмехнувши се, није рекла: „Тачно у минут!“ док је прилазила. Пружио сам јој руку, и изустио: „Б." (Добро је, сетио сам се!) „Ма, дај, бре! Већ се знамо!“ одгурнула је моју руку, и загрлила ме је. „Где идемо?“ питала ме је. Предложио сам Атину, очекујућу пријатну атмосферу тамо. Полако смо ходали до тамо, и разговарали. Заиста смо полако ходали. Чини ми се, сад, требало је још лаганије, да никад не стигнемо у Атину, где сам упропастио све.

                Дозволила ми је да будем џентлмен. Отворио сам врата, први ушао да осигурам просторију, задржао врата за њен театралан улазак. Придржао сам јој капут. Измакао сам столицу за њу. Питао сам је шта жели. Позвао сам конобара дискретним покретом очију (који може да се протумачи и на веома чудан начин). Наручио сам за обоје. Пила је кафу, а ја неки сумњив чај. Водили смо пријатан разговор, не толико пријатан због приче, колико је мени годило што сам се ушушкао у топлом сјају њених смарагдних очију.

                Пустио сам је да говори о себи. Нисам је прекидао. Помислио сам како ћу, вероватно, и ја да се венчам као њени баба и деда, који су се узели три дана пошто су се први пут видели. Најежио сам се од приче о једној њеној другарици. Поделили смо лоша искуства из гимназије. Признао сам јој како сам је први пут видео у цркви, на Бадње вече. Имала је тад дугу косу, такође офарбану у јарко црвено. Иако је њена сестра стајала одмах поред ње, тад сам се, ипак, (први пут) заљубио у њу, у Злату...

А онда је (у Атини) почела акустична свирка. Допао ми се ритам, и одмах сам је позвао на плес. Хтео сам да се направим важан пред њом, и пред свима. Тада сам још имао страсти за плес. Није пристала, рекла је да ју је срамота да само ми плешемо, а да сви гледају у нас. Ја сам мислио да је баш у томе поента (да нас сви гледају, а не да је буде срамота) – погрешио сам. Наваљивао сам – погрешио сам. Унервозила се и почела је да пуши. Узео сам јој кутију цигарета и уценио је да ћу да јој продам назад за један плес. Онда се она заинатила и одвратила је поглед од мене. С времена на време погледала би ме, увређено, и затражила би да јој вратим цигарете. Није ме више гледала као на почетку вечери. Заинатио сам се и ја. Нисам хтео да вратим. Замерио сам јој што пуши. Нисам могао да разумем зашто не жели да плеше, нисам ни покушао. Мени је плес био сасвим уобичајена ствар. Нисам покушао да разумем њена осећања. Замало сам устао да позовем на плес било коју девојку из просторије (како сам често имао обичај раније). Ћутали смо и срдили се - не знам колико дуго.

                Позив једног мог пријатеља прекинуо је ту агонију. Стигао је испред Атине, требало је да идем са њим да гледамо филм Ђангова освета, бравуру Квентина Тарантина.

                Вратио сам јој кутију цигарета. Дискретно сам отишао до конобара и решио шта треба. Затим сам пришао музичарима и платио једну песму, да нас испрате. Пришао сам јој. Дозволила ми је, ипак, да јој измакнем столицу. Дозволила ми је да јој придржим капут. Пришао сам вратима и отворио их, и, пошто се отварају ка унутра, пустио је да прва крене напоље. Док сам спретно пуштао врата да се сама затворе за нама, испратио нас је рефрен:

Дунавом још шибају ветрови,
али смо ми супротни светови...

***

                Срео сам је поново тек крајем пролећа. Седела је са својом другарицом на клупи испред Читаонице, баш када сам ја изашао. Вероватно су одлучиле да немају неки час.

                Злата је деловала баш срећно што ме види. Пролеће је чудно доба. Присно се поздравила са мном (вероватно није злопамтило). Њена другарица бленула је у мене, изненађена вероватно мојом појавом. Носио сам неку стару кошуљу и имао сам смешно обликовану браду. Обрукао сам се, то је сигурно.

Упознала ме је са другарицом, али јој нисам упамтио име, био сам превише узбуђен што сам се срео са Златом. Помислио сам како личи на Мишу Близанца (можда су сви Чуружани у роду, ко зна, али то је више њему комплимент него њој, зато јој то нисам ни рекао). Вероватно сам се зато и спетљао, и хтео да седнем поред ње, да јој досађујем. Али отишао сам одмах пошто сам осетио да нисам пожељан у њиховом друштву и пошто сам сазнао да Злата још није прочитала Сеобе.

***

Био сам збуњен, изгубљеног идентитета, тек отпочео са стварањем новог на темељу старог. Кад човек из лоше школе дође на универзитет, ако је довољно интелигентан - доживи интелектуални шок. А ако је довољно паметан, у таквом стању неће позвати девојку на упознавање. Кад ни сам себе више не препознаје. Кад ни сам себи више не може јасно да одговори на питање – „ко си ти, бре?!“

Упамтио сам наше сусрете, детаљно, тако да бих могао веродостојно и да режирам филм. А кад премотавам тај филм у својој глави, изгледа ми као да сам, оне вечери, у Срему оставио трезвеност и добро расположење кад сам прешао мост и отишао да уништим добар однос са одличном девојком. Изгледа ми као да сам у Атини само ловио њене мане (а ко сам ја да осуђујем!). Поразило ме је колико сам се огрешио о Злату. И, тек сад, из другог угла (сваког угла), видим Злату каква јесте.

Она је паметна девојка, није дала да је школа упропасти. Није хтела да се нервира због оцена. Хтела је да се сама упропасти. Али мама јој није дала. Девојке данас ништа не занима у животу, зато пропадају. Али Злата неће. Она ће цео свет обићи, и остаће да живи у Новом Саду. Никада неће прочитати Сеобе. Остаће своја до краја, колико год лоша – одлична! Јер она је одувек свесна тога да смо само људи.

Очекивао сам да она буде савршена девојка, а она ми је покварила илузију о проналажењу савршене девојке – иако се и даље тешим мишљу да, у сваком тренутку, на свету постоји 36 савршених девојака (мишљу коју сам смело извео по узору на легенду о 36 праведних), које ни не знају за то своје својство, и које постоје да свет не би престао да верује у љубав.

А она је мени тад, заправо, била једна таква. Ударила је такав шамар мојој фантазији који сам, нажалост, осетио тек годину дана касније. Толико ми је требало да схватим Злату која ме је једне вечери, за само пола сата, научила толико животне мудрости, а да то није ни намеравала, нити је тога била свесна. Мислим да сама није свесна колико свету значи њено постојање. Колико само мени значи!

Све сам доживљавао преозбиљно. А кад човек доживљава све као суштински важно, онда не може да осети шта је заиста важно – у суштини – једино љубав.

  Бранислав Чурчов