Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________12_



  Приче за добре људе 

Милош Милиновић






 Приредила: Јелена Глишић


ИДУ АВИОНИ

Иду авиони је једна од прича из књиге Приче за добре људе и представља само дио исповијести аутора и његовог, ратом помућеног, дјечаштва.

Опкољену Козару притискала је мука од топовске и митраљеске паљбе појачаване надлијетањем авиона који су насумице бацали бомбе. А кише тог љета четрдест друге, као потопске, лиле су натапајући козарачки збјег и додатно увећавајући патње малој дјеци. Лежаји од лишћа прекривени неким крпама или гуњевима, потпуно мокри, чак и земља испод простирке била је наквашена пљусковима. Када кише престану и сунце мало сине, дроњава одјећа и покривачи се журно износе на сунчана мјеста.

„Иду авиони!“ – тај успаничени повик упозорио би снаше и цуре да трком склањају ствари са видљивог пропланка.

Резерве скромне хране трошиле су се и глад се све више увлачила у испаћени живот. Надања да је повратак кући могућ ишчезла су сазнањем да је останак у збјегу даље бесмислен. Козара више није била сигурно прибјежиште у непријатељском окружењу. Једни су пошли некуда, за њима су кренули други преко јарака и потока. Жене су носиле малу дјецу у наручју, на леђима или како су могле, теглећи и завежљаје нечега што су још имале.

Мајка Боса упртила је малу Добрилу, ја сам бринуо о млађем брату Драги, пребацујући га преко потока и неравнина које је киша изровала. Вукао сам за собом нека два јунета док невоља из руку није извукла нешто што више није било ни штрик ни штранга, и они су се изгубили у шуми олакшавајући мени бригу са шестогодишњим братом Драгом. Уморио се и ишао тромо и споро, а ја нисам био кадар да га носим.

Неки дијелови збјега, дубље увучени у планину, чекали су не знајући шта чекају. Глас је допро и до њих да треба да иду. Куда? Не знају. Пошли су за онима који су већ кренули, идући према селима на висоравнима козарским. Раштркане мање и веће групе сливале су се у дуге туже колоне, уморне и изгубљене у својој несрећи. У Војскови и околним мјестима тога дијела Поткозарја „прихватала“ их је усташко-домобранска војска. Ишли су право у руке непријатељу, мирно и, нека ми не замјере што ћу рећи, као овце које гони чобанин. А и шта би и како би другачије, препуштени својој невољи и неизвјесности из које није било другог излаза.

Док ми се у глави врте кошмарне слике козарачког јада, моје искуство једанаестогодишњег дјечака у збјегу подсјећа ме на један врло нeугодан доживљај, некоме, можда, неважан помена у низу драматичних и опасних догађаја који су преплавили Козару.


¤

БИЉЕШКА О АУТОРУ

Милош Милиновић је рођен 1931. године у Међувођу, гдје је завршио и основну школу. Ратом опустошено Кнешпоље у Поткозарју принудило је његову мајку Босу да га пошаље у Босанску Дубицу, сада Козарску Дубицу, гдје је стекао неопходно образовање за даље школовање. У Сарајеву је завршио учитељску школу, а у Београду Филозофски факултет на групи упоредних књижевности.

Учитељевањем у Бановићима препоручио се за стипендију тузланског среза и након дипломирања вратио се у Тузлу, запослио у радију и од тада почиње његова новинарска каријера. Радом је задобио повјерење средине: био је уредник у Радио Тузли, а касније и у листу Фронт Слободе. Године 1980. предселио се у Бањалуку, с породицом, наставивши бављење новинарством у Гласу. Учествовао је и у припремању овог листа за дневно излажење, одакле је отишао у пензију 1999. године. Све вријеме провео је у новинарству.

Козара ја била његова преокупација. Посветио се писању о драматичним догађајима које је и сам проживио, прво у збјеговима, а потом у заробљеништву – у дјечијем логору у Сиску у колонизацији у Подравини.

Страдалничке судбине и логорашка голгота опредијелили су његово интересовање за ту тематику. Низ фељтонских прилога мотивисали су га да напише књигу Љубав за дјецу Козаре, представљајући људе добре наде, предане спасавању дјеце из усташких логора, међу којима су госпођа Диана Будисављевић и проф. Камило Бреслер, предводници у племенитој мисији избвљења малог робља и њиховом збрињавању у прихватилиштима.

Приче за добре људе његова је друга књига о „најнедужнијим од недужних“ и људима који су се бавили дјечијом трагиком, а нису били у логорима.

Октобра 2014. године добио је награду Златно перо коју му је додијелило Друштво новинара Војводине за преко 50 година новинарског рада, допринос новинарству, те двије објављене књиге - Приче за добре људе и Љубав за дјецу Козаре.


 

¤

БИЛИ СМО МАЛА ДЈЕЦА

Били смо мала дјеца је прича ауторовог брата, Драге Милиновића, који је такође преживио многе ратне страхоте као мали дјечак.

Био сам у шестој години када сам отишао од своје куће у Међувођу, у босанскодубичкој општини. Нас троје дјеце – трогодишња Добрила, ја (Драго, рођен 1936) и Милош у једанаестој години, из породице Милиновић, кренули смо с мајком Босом сеоским путем, којим су људи прије рата одлазили у Козару да сијеку и довлаче дрво за огрев. Остали смо без оца Вељка, за кога ћу касније сазнати да је погинуо у Мљечаници, у сукобу партизана с њемачом извиђачком јединицом фебруара 1942. године.

Његов лик нисам упамтио, а нисмо имали ни очеву фотографију, па смо то осјећали као породичну мањкавост током цијелог живота.

Те године у јуну, бјежећи од злотвора, стигли смо у Козару до одредишта, са сеоском запрегом натовареном најпречим стварима: кукурузним брашном у торби, нешто пасуља, покривачима за дјецу и још којечим најнужнијим. Било је много свијета са разних страна, побјеглог пред усташама и Нијемцима, који су нагрнули из Дубице. Навалили су, прича мајка, и из других праваца, да униште партизане и поробе несрећни народ. Та велика непријатељска офанзива натјерала је нејач – дјецу, жене и старе, изнемогле, у збјегове.

Није ме се доимала та слика – толики број људи окупљених на једном мјесту, с разлогом који су само они знали. Били смо мала дјеца, за коју је све то било необично. Сјећам се да смо тада боравили ноћу у колибама. Полијегали бисмо по неком простирачу у мраку и влази од кише, која је, чини ми се, била највећа брига мајци, немоћној да нас заштити од прокишњавања изнад глава.

Јели смо шта смо имали, а мало је још остало од залиха хране. Једном је мајка отишла до „комшијског“ казана и донијела у здјели куваног кукуруза за нас. У својој безвољности нисам обраћао пажњу шта ми је ставила у шачицу: зрње је испадало и губило се у лишћу испред мојих ногу. Брат би пронлазио покоје зрно и враћао у моју шаку скалапајући је својом руком да поново не испадне. То не заборављам, ваљда због глади, иако се њему чинило да ми је свеједно имам ли нешто у руци или немам.

Сјећам се још једног непријатног доживљаја. Збјег је покренут и народ је некуд кренуо. И ми смо пошли за њим. Мајка је с Добрилом у наручју ишла испред. У шуми нема пута, све неравно, ноге „пропадају“ у рупе покривене лишћем, а узбрдица још више отежава кретање, заморно и за одрасле и снажније. Брат ме гурка да не заостајем, а мати се осврће да види нако нам је, под теретом забринута што не може помоћи. Брат мора сам са мном и онда почиње његово штипање, чешће и јаче. Боли и ја се отимам што даље од њега. Тако ме „пожурује“ да идем напријед за народом, а себи олакшава батргање по беспућу и сам нејачак, носећи неки завежљај.

Некако издржим до мјеста заустављања колоне. Ваљда је и њој дојадило тумарање па стала. Ја једва дочекам да макар чучнем и не помишљајући да се спустим на земљу…

Опет полазимо даље и све тако док нисмо избасали из шуме не знајући шта нас чека. Тамо људи с пушкама, кажу – домобрани и усташе, спроводе нас према Дубици кроз коју пролазимо па ћемо преко моста на Уни у Церовљане, јасеновачки сабирни логор. Одатле смо, са жељезничке станице, марвеним возом пребачени у Грубишино Поље, на пијачни простор ограђен бодљикавом жицом. Услиједило је размјештање по селима.  Ми смо одведени у Црјемушину, рећи ће мајка Боса, одакле су нас покупили послије извјесног времена и транспортовали у сисачки логор.

Драго не памти логорска страдања, не зна шта је јео и да је боравио  бараци без прозора, лежао на голом поду с братом и сестрицом Добрилом, растављеним од мајке смјештене у другој бараци са осталим женама. Осим метежа у магловитој представи, не сјећа се растанка ни тужних слика мајки на жељезничкој станици у Сиску, које су испраћале транспорт дјеце у вагонима за превоз стоке. Није му у свијести остала никаква слика путовања до Загреба у загушљивим и прљавим „Г“ колима, без хране и воде. Причу о тој мучној, успореној вожњи, због пропуштања војних транспорта, чуо је мали Драго од брата и других дјечака који су прошли тај страхотни пут. Можда је тако и боље, рећи ће, што он и неки његови вршњаци нису знали или осјећали да су били толико преплављени ужасима.

…………………………..