БИЛИ СМО МАЛА
ДЈЕЦА
Били смо мала дјеца је прича ауторовог брата, Драге
Милиновића, који је такође преживио многе ратне страхоте као мали дјечак.
Био сам у шестој години када сам отишао од своје куће
у Међувођу, у босанскодубичкој општини. Нас троје дјеце – трогодишња Добрила,
ја (Драго, рођен 1936) и Милош у једанаестој години, из породице Милиновић,
кренули смо с мајком Босом сеоским путем, којим су људи прије рата одлазили у
Козару да сијеку и довлаче дрво за огрев. Остали смо без оца Вељка, за кога ћу
касније сазнати да је погинуо у Мљечаници, у сукобу партизана с њемачом
извиђачком јединицом фебруара 1942. године.
Његов лик нисам упамтио, а нисмо имали ни очеву
фотографију, па смо то осјећали као породичну мањкавост током цијелог живота.
Те године у јуну, бјежећи од злотвора, стигли смо у Козару
до одредишта, са сеоском запрегом натовареном најпречим стварима: кукурузним
брашном у торби, нешто пасуља, покривачима за дјецу и још којечим најнужнијим.
Било је много свијета са разних страна, побјеглог пред усташама и Нијемцима,
који су нагрнули из Дубице. Навалили су, прича мајка, и из других праваца, да
униште партизане и поробе несрећни народ. Та велика непријатељска офанзива
натјерала је нејач – дјецу, жене и старе, изнемогле, у збјегове.
Није ме се доимала та слика – толики број људи
окупљених на једном мјесту, с разлогом који су само они знали. Били смо мала
дјеца, за коју је све то било необично. Сјећам се да смо тада боравили ноћу у
колибама. Полијегали бисмо по неком простирачу у мраку и влази од кише, која
је, чини ми се, била највећа брига мајци, немоћној да нас заштити од
прокишњавања изнад глава.
Јели смо шта смо имали, а мало је још остало од залиха
хране. Једном је мајка отишла до „комшијског“ казана и донијела у здјели куваног
кукуруза за нас. У својој безвољности нисам обраћао пажњу шта ми је ставила у
шачицу: зрње је испадало и губило се у лишћу испред мојих ногу. Брат би
пронлазио покоје зрно и враћао у моју шаку скалапајући је својом руком да
поново не испадне. То не заборављам, ваљда због глади, иако се њему чинило да
ми је свеједно имам ли нешто у руци или немам.
Сјећам се још једног непријатног доживљаја. Збјег је
покренут и народ је некуд кренуо. И ми смо пошли за њим. Мајка је с Добрилом у
наручју ишла испред. У шуми нема пута, све неравно, ноге „пропадају“ у рупе
покривене лишћем, а узбрдица још више отежава кретање, заморно и за одрасле и
снажније. Брат ме гурка да не заостајем, а мати се осврће да види нако нам је,
под теретом забринута што не може помоћи. Брат мора сам са мном и онда почиње
његово штипање, чешће и јаче. Боли и ја се отимам што даље од њега. Тако ме
„пожурује“ да идем напријед за народом, а себи олакшава батргање по беспућу и
сам нејачак, носећи неки завежљај.
Некако издржим до мјеста заустављања колоне. Ваљда је
и њој дојадило тумарање па стала. Ја једва дочекам да макар чучнем и не
помишљајући да се спустим на земљу…
Опет полазимо даље и све тако док нисмо избасали из
шуме не знајући шта нас чека. Тамо људи с пушкама, кажу – домобрани и усташе,
спроводе нас према Дубици кроз коју пролазимо па ћемо преко моста на Уни у
Церовљане, јасеновачки сабирни логор. Одатле смо, са жељезничке станице,
марвеним возом пребачени у Грубишино Поље, на пијачни простор ограђен
бодљикавом жицом. Услиједило је размјештање по селима. Ми смо одведени у Црјемушину, рећи ће мајка Боса,
одакле су нас покупили послије извјесног времена и транспортовали у сисачки
логор.
Драго не памти логорска страдања, не зна шта је јео и
да је боравио бараци без прозора, лежао
на голом поду с братом и сестрицом Добрилом, растављеним од мајке смјештене у
другој бараци са осталим женама. Осим метежа у магловитој представи, не сјећа
се растанка ни тужних слика мајки на жељезничкој станици у Сиску, које су
испраћале транспорт дјеце у вагонима за превоз стоке. Није му у свијести остала
никаква слика путовања до Загреба у загушљивим и прљавим „Г“ колима, без хране
и воде. Причу о тој мучној, успореној вожњи, због пропуштања војних транспорта,
чуо је мали Драго од брата и других дјечака који су прошли тај страхотни пут.
Можда је тако и боље, рећи ће, што он и неки његови вршњаци нису знали или
осјећали да су били толико преплављени ужасима.
…………………………..
|