ВАМА, ГОСПОДИНЕ
Да ли споразум ваших мисли
може од бунтовника крочити
у најраније доба?
На почетак,
када сте разумели немушти језик
тај дивни шифровани извештај
који сте подносили себи
То огромно наследство
које сте давно оставили
у амфори некој –
ту, на дну акваријума
Вама не требају речи које бујају
револуционарним импулсом
Изађете ми пред очима
уздигнути од ситних страсти
узмите ваздух
зауставите дах ако треба
Данас је леп дан
и сутра ће бити
за шетњу наших мисли
И не гледајте ме тако
веселите се
плачите ако треба
али, окрените се и погледајте
колико мисли сте иза себе оставили
Треба ли још нешто за нас –
Ујединимо се!
~ Данијела Петровић ~
|
ШТА БИХ НАЗВАО ПЈЕСМОМ
Тонију Пердићу
писање поезије је јерес
драги тони
умор, и задах прашине
записа андрић
из ње се сумња рађа
а не истина
истина се не поје
ријечи су језиво наге
драги тони
из њих потеку сокови
и нагло пресахну
поезија је проклетство
раскош ратова
укалкулисана судбина
самотна суза
на брисаном простору
васкрсну звијери
разјапљених чељусти
и спремних на ујед
кад напустиш дом свој
драги тони
и нађеш се у простору
у којем и гавран ћути
покрену се тајне силе
ријечи уштиркане
и куљају у мимоходу
као шумски духови
на зборно мјесто
да би биле жртвоване
и подигну се вјешала
која бих назвао пјесмом ~ Мирослав Б. Душанић ~
|
ТАНГО И ВАЛЦЕР
Уздахом тишине пламти ти тама ока
И милују ме лахором лептири сећања
Мислима је трепетом крила покидана сета
Дрхте струне на позорници марионета
Ноћи ове немирне цветове узбери
Из душе пупољком срце узмириши
И мисао обесхрабри да осећања не леди
Да страсни загрљај из заборава извири
Цветова букет срцем замирисаних предај
Лађару реке без извора у тишине загрљај
И утони у истине из душе слутњама
Измири муње да не грме громовима
Громове сакупи и у мислима сложи
На узбрдици осећања у крилу наложи
И танго из душе валцером замени
Корак усклади и уздах крви свени
~ Споменка Денда Хамовић ~
|
ЗАНОС
Бацам ти у очи звездану прашину
Обневидео од заноса мог лудог таласа
Оглувео од урлика мог путеног стаса
Док испијамо продорну тишину
Жудњом задојеног крика
Купамо узаврелом крвљу летњу тмину
У заносу губе се обриси твог и мог лика
Остаје само стопљена њихова паслика
И помешани мириси клонулих тела
У лепљивом мирису липа
А месечина све јаче сипа, сипа...
~ Зорица Савић ~
|
ДУГА
Дуго је нисам видела:
Ваздух у бојама,
Боје у сновима,
Светло што се кроз воду прелама.
Савршен лук,
Мешане жута, плава и црвена.
Одвојене и мешане,
Савршене.
Чаролија.
Прозирно чудо сигурне руке.
Нестална визија неког сликара.
Дуго је нисам видела.
~ Марја Хамовић ~
|
| ¤
У ОКУ СКРИВЕН
1.
Не можеш отићи
У црној хаљини низ улицу ходаш и лако нестајеш у сјенци зграда,
не видим више твоју складну фигуру, тако си ми и из живота нестала...
Већ је јесен, хладне су кише, чујем их како перу тротоаре,
сунце једино још изнад облака сија,
волим ове дане, нико ми не долази па их са тобом проводим
и причам ти видљивој у пари која се диже са вреле кафе,
причам све оне ријечи које нијесам стигао рећи
и оне којих се сјетио нијесам.
Настављам причу из оног предвечерја кад нијесам знао да одлазиш,
из ове собе ми и не можеш никуд отићи
ту си заувијек заробљена ма гдје год да си, са ким год да си
моја си...Бијела птица инспирације сваког јесењег предвечерја.
Можда ћеш бити онај метак, који чувам за чело, закључан у фиоци,
звук Шобићеве гитаре којим држим зидове да се не обруше на мене,
понекад си моја несташна сјенка која ми више не прати покрете
већ изводи пантомиму по угланцаном намештају.
Можда ћеш једном бити и последњи пољубац
на уснама које издишу последњи пламен из груди.~ Горан Радичевић ~
|
ИНСТИНКТ
Шумицу румену покрила је магла.
Миришу зумбули, јагорчевина, шаш.
И сиво небо, и земљу је дотакла,
Грлећи једнако и рузмарин и лаж.
Тихо поток шуми. Далеко је село.
Излива се и плоди меко шумско тло.
Ја не чујем ход. Видим... детиње чело.
Танко је обучен. Можда му је хладно?
Мале, беле руке. Лак је попут листа!
Али, нека снага сва у њему блиста.
Хода тако усправан, поносан. И свој!
Он се смеши јутру, сунцу, лептирима,
Своје нежне руке пружио би свима.
Боже, зашто мислим – он је рођак мој?
~ Дајана Лазаревић ~
|
РОЂЕЊЕ
Стара стопа стопила се у
снегу пише заврзлама у
старом опустелом храму.
Оваква отромбољена лед дочекала
опијена заспала твога
вида исмејана. Никад више
опојна ципелица покидана.
Само тајна остала.
Порашће сама искидана из пања
радост стална онострана
вратиће мисао здраву
ако и никога нема она.
~ Драган Крсник ~
|
ОХ ДРАГИ, ДРАГИ
Ох страсти, страсти
моја гола зв'јездо
ватром сам те умила
на пучини гријеха.
Дрхти ... пламти
свијетли и трепери
покажи ми
све дивоте неба,
кад,
једини дође
хаљину ми скине,
да беремо
сребро мјесечине.
Ох страсти ,страсти
немирна срно
Играј се, играј
на обронцима снова.
Изворе топле
у мени остави,
Бестидно се сплети
У моје поноре.
И трај, трај.
Са мном остани.
Ох драги, драги ...
Жељо моја жива.
Врисни
Изгарај
Немир буди.
Нека крв вре ...
Па њежан постани
Сав свијет у мени остави
У мени остани ...
Рај нас чека.
~ Здравка Батинић Бабић ~
|
МАЈЦИ
Кажу ми да је по реду
Али ја не могу да схватим
Јер и сунце заувјек зађе
Онда кад умре мати
Кажу ми тако је боље
Па видиш да се пати
А знам да срце губим
Онда кад умре мати
Са мојих дугих скитњи
Не чека да се вратим
И нема у кући никог
Онда кад умре мати
Зима је напољу хладна
Сломљена грана се клати
На узглављу гори свијећа
Онда кад умре мати
Све буде и све прође
Пред Бога мораш стати
Ал' судњи дан је ипак
Онда кад умре мати
~ Вељко Куриџа ~
|
|
