Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________17_



   Ђурин кутак за децу и одрасле   




Пише:
Ђуро Маричић


ДЈЕДОВИ ПЈЕТЛОВИ

    Једног  дана  стиже  у  нашу  кућу  из  Загорја  мљекарица  Бара, донесе  два  сасвим мала  пилета  и  рече  мом  оцу:¸ 

    - Госпон  Петар, при  вам  је  двор, а  на  њем  ничег  живог  ни.  Сем  вам  принесла  пар  цвергли, кад  порастеју  они  вам  друштво  будеју.”

    Цвергли  су  кокоши  ситне  украсне  пасмине. Пилићи  брзо  порастоше.  Показа  се  да  нису  Јурек  и  Катица, као  што  Загорци  називају  брачни  пар  тих  кокица, него  два  брата, прекрасна  пјетлића, потпуно  једнаког  изгледа  као  да  су  једнојајчани  близанци.

  Сви  су  се  дивили  њиховој  љепоти!  Основну  тамноцрвену  боју  њихових  тијела, мјестимично, складно  изнијансирано, прошарало  је  бијело, смеђе,  зелено  и  црно  перје, а  свако  перо  блистало  је  као  лакирано. У  односу  на  тијело, креста  и  уреси  испод  брада, истицали  су  се  свијетло црвеном  бојом. Реп, кочоперан, прекрасан  букет  тамноцрвених,  бијелих, смеђих, зелених  и  црних  пера, са  строгом  мјером  и  распоредом  који  задовољава  најбољи  умјетнички  укус. А  низ  ноге  им  се  гаће  спустиле  до  земље,  као  најљепше,  од  разнобојне  коже,  плетене  кицошке  чизме, са  украсима  од  месинга  и  обојених  кожних  пертли. Бијеле  ресе  гаћа  расуле  им  се  по  прстима  ногу.

    Природа  не  може  љепше  пјетлове  створити!

    Поносио  се  дједа  Петар  својим  пјетлићима, волио  их  је  и  мазио  као  унучад. И  они  су  њему  несебично  узвраћали  љубав  и  бригу:  били  су  му  привржени  и  одани, ишли  су  за  њим  као  вјерни  псићи, слиједили  су  га  у  стопу.  А  када  би  стали, одједном  би, као  по  договору, громко, веома  чистим  мелодичним  гласовима  сложно  закукурикали, показали  своју  срећу  и  задовољство  што  су  заједно  са  дједа  Петром.  

    Ујутро, када  дједа  Петар  доручкује, пјетлићи  скоче  на  прозор  и  поздраве  га  снажним  кукурикањем. Знаду  они  да  то  дједа  Петру  чини  велико  задовољство.

  Преко  дана, за  вријеме  врућине, дједа  Петар  изнесе  пољски  кревет  на  двориште  па  чита  и  одмара  се  у  хладовини  трешње.  Пјетлићи  му  скоче  на  рамена, окрену  се  према  истоку  и  три  пута  запјевају,  затим  то  учине  према  југу, западу  и  сјеверу. Пролазници  застану, гледају  их, чуде  се  и  диве  им  се. У подне  такав  исти  програм  изводе  на  дворишној  капији, при  чему  један  стоји  на  једном, а  други  на  другом  бетонском  ступу. То  је  програм  за  сусједе  и  радознале  пролазнике.

     Но, догоди  се  несрећа!  Једног  пјетлића  на  улици  згази    ауто. Преживјели  брат  му  никад  више  није  запјевао. Сви  смо  били  веома  утучени, а више  од   смрти  пјетлића  ломила  нас  је  туга  и  несрећа  оног  другог, преживјелог. Он  се  престао  радовати  и  дједа  Петру, нико  га  није  могао  развеселити, ништа  га  није  могло  обрадовати. Умирао  је  од  жалости!  Дједа  Петар  је  шмрцао  заједно  с  њим  и  прикривао  сузе  од  нас  и  од  њега. Туга  је  завладала  на  нашем дворишту, угнијездила  се  у  нашој  кући, нисмо  могли  да  је  се  ријешимо. Туговале  су  и  комшије. 

Једног  дана  сусједа  Божица  дође  у  кућу  дједа  Петра  и  донесе  у  руци  шаргопиргасту  хрому  кокицу, цверглицу. Жутосмеђа  неугледна  кокица  с  уједначеним  бијелим  пикњицама, једнолично, правилно  расутим  по  читавом  тијелу,  била  је  исцрпљена  од  туге  и  рана. Ауто  је  згазио  њезиног  пјетлића, а  њу  озлиједио.

    - Ево  је, Петре, теби, не  могу  је  гледати  тако  жалосну, угинут  ће  од  јада. Ако  буду заједно, можда  ће  живнути.”

     И доиста, догоди  се  чудо. Дједа  Петров  љепотан, Јурек, живну, врати  му  се  пријашње  расположење, опорави  се  и  поново  поче весело  пјевати  као  што  је  некада  пјевао. Да  чудо  буде  веће, шепава  кокица  сасвим  оздрави, није  више  шепала. 

      Радостан  живот  вратио се  на  дједа Петрово  двориште! Још  љепша, живахнија  пјесма, сретна, заносна  опчињавала  је  пролазнике,  развесељавала  комшије. И  дједа  Петру  се вратило  пријашње  расположење.



МУЦАВИ   СУСРЕТ

Сусрео је Весну,
помало обијесну:
„Изгледа одрасло.
Дјевојче израсло“.

Рекао је Перица
- Плаћам сладолед!
Весна се насмија:
- Кад дођеш на ред!

Дјечак је схватио:
мора бити тиши!
Весни приђе момак
цијелу главу виши.

Кад је сам код куће
замишљен шапуће:
„Весна је одрасла!
Је ли то могуће?