I'M NOBODY! WHO ARE YOU
I'm nobody! Who are you? Are you nobody, too? Then there's a pair of us -- don't tell! They'd advertise, you know!
How dreary to be somebody! How public, like a frog To tell one's name the livelong day To an admiring bog!
|
¤
HOPE IS THE THING WITH FEATHERS
Hope is the thing with feathers That perches in the soul, And sings the tune without the words And never stops at all,
And sweetest in the gale is heard; And sore must be the storm That could abash the little bird That kept so many warm.
I’ve heard it in the chilliest land, And on the strangest sea; Yet, never, in extremity, It asked a crumb of me.
|
I FELT A FUNERAL, IN MY BRAIN
I felt a Funeral, in my Brain, And Mourners to and fro Kept treading – treading – till it seemed That Sense was breaking through –
And when they all were seated, A Service, like a Drum – Kept beating – beating – till I thought My Mind was going numb –
And then I heard them lift a Box And creak across my Soul With those same Boots of Lead, again, Then Space – began to toll,
As all the Heavens were a Bell, And Being, but an Ear, And I, and Silence, some strange Race Wrecked, solitary, here –
And then a Plank in Reason, broke, And I dropped down, and down – And hit a World, at every plunge, And Finished knowing – then –
|
OUR LIVES ARE SWISS
Our lives are Swiss, - So still, so cool, Till, some odd afternoon, The Alps neglect their curtains, And we look farther on.
Italy stands the other side, While, like a guard between, The solemn Alps, The siren Alps, Forever intervene!
|
I NEVER SAW A MOOR
I never saw a moor, I never saw the sea; Yet know I how the heather looks, And what a wave must be.
I never spoke with God, Nor visited in heaven; Yet certain am I of the spot As if the chart were given. |
| ¤
ЈА САМ НИКО! КО СИ ТИ Ја сам нико! Ко си ти? Да л’ и ти нико ниси? Онда би то био пар од нас, Ал’ не реци, објавиће, знаш! Како је досадно бити неко! Као жаба, тако јавно, Понављати своје име дан цели Одушевљеној мочвари!
|
НАДА ЈЕ СТВОРЕЊЕ ПЕРНАТО Нада је створење пернато Што у душу слеће право, И песму без речи пева И не стаје с њом ни за мало,
И јак ветар кад је, најдража је. А боли – мора да су олује Што птицу ту могу да збуне, Њу, која грејаше многе...
Чух је у крајевима студеним, И по морима далеким, страним; Ал’, никад, у том обиму Као кад мрву тражише моју.
|
ОСЕТИХ САХРАНУ … Осетих сахрану у мозгу, једну, И ожалошћене, све по реду, Како ступају, газе, газе Докле осећај… кȏ да проби даље.
Кад поседаше, служба поче. Ко да у бубањ удараше, мним, Прво лагано, па све јаче; Ум да утрне сасвим. Онда чух да дижу ковчег И, дуж душе, шкрипу оних Истих оловних чизми. Тад простор поче да звони. Ко сва Небеса да су звоно, А све на свету – ухо само, А ја, и тишина, чудно биће Самотно и насукано. Тад у разуму даска пуче. Пропадох, урони беху ми пад, И сваки згоди један свет, И заврших са знањем тад.
|
Наш је живот – Швајцарска
Наш је живот – Швајцарска, Тако миран, хладан, Све док једног дана, Алпи не занемаре сакривала, И поглед пукне пред нама. Италија је на другој страни, Док, као чувар између, Узвишени Алпи, Стражарни Алпи, Вечито интервенишу!
|
НИКАД НЕ ВИДЕХ …
Никад не видех море, Ни дивљину у даљини; Ипак знам чему вресак личи, И какав талас мора бити.
Никад с Богом не зборих, Нит’ походих небеса до сада; Ипак сигурна сам у њих Као карта њихова да ми је дата.
|
|