Човек захвали пустинику па пође преко
планине. Кад дође у Усудове дворе, има
шта и видети: у двору као да је царевина,
ту су слуге и слушкиње, све се ужурбало,
а Усуд седи сам за готовом софром па
вечера. Кад човек то види, седне и он за
софру па стане вечерати. После вечере
легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде
око поноћи, стане страшно тутњити и из
тутњаве зачује се глас: „О, Усуде! о,
Усуде! родило се данас толико и толико
душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане,
па отвори сандук с новцима и стане бацати
по соби све саме дукате, говорећи: „Како
мени данас, тако њима довека“. Кад ујутру
дан осване, али нема оних дворова великих,
већ место њих средња кућа; али и у њој
опет има свега доста. Кад буде предвече,
седне Усуд за вечеру, седне и он с њим,
а нико не говори ни речи. После вечере
легну спавати. Кад буде око поноћи, почне
страшно тутњити и из тутњаве зачује се
глас: „О, Усуде! о, Усуде! родило се данас
толико и толико душа, него дај им шта
ћеш.“ Усуд устане и отвори сандук с
новцима, али нема дуката него сребрни
новци и гдекоји дукат. Усуд стане
просипати новце по соби говорећи: „Како
мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру
дан осване, али нема ни оне куће, него
место ње стоји мања. И тако је Усуд сваку
ноћ радио, а кућа му се свако јутро
смањивала, док најпосле од ње постане
мала колебица, те Усуд узме мотику и
стане копати; онда и онај човек узме
мотику те стане копати, и тако су копали
вас дан. Кад буде увече, узме Усуд комад
хлеба, па одломи од њега половину те да
и њему. Тако вечерају и после вечере
легну спавати. Кад буде око поноћи, опет
почне страшно тутњити и из тутњаве
зачује се глас: „О, Усуде! о, Усуде! данас
се родило толико и толико душа, подај
им шта ћеш.“ Онда Усуд устане и отвори
сандук, па стане просипати све саме џиџе
и гдекоји марјаш надничарски вичући:
„Како мени данас, тако њима довека.“
Кад ујутру сване, а колеба се претвори
у велике дворе као што су били први дан.
Онда га Усуд запита:
— Шта си дошао?
Он му каже све по реду своју невољу и да
је дошао да га пита зашто му је дао злу
срећу. Онда му Усуд рече:
— Ти си видео како сам прву
ноћ дукате просипао и шта је после било.
Како је мени било ону ноћ кад се ко родио,
ономе ће онако бити довека. Ти си се
родио сиротињске ноћи, ти ћеш бити
сиромах довека. А твој се брат родио
сретне ноћи, он ће бити сретан довека.
Него кад си се заканио и толико се трудио,
казаћу ти како ћеш се помоћи. Има у твога
брата кћи Милица; она је сретна као и
отац јој. Кад отидеш кући, а ти узми к
себи Милицу, па штогод стечеш све кажи
да је њезино.
Онда он захвали Усуду, па му опет рече:
— У томе и у томе селу има
један богат сељак и свега има доста,
само је несретан у томе што му се чељад
никад не могу да насите: изеду на један
оброк пун казан јела, па им је и то још
мало. А отац и мати онога сељака као да
су се оковали на овоме свету, остарели
и поцрнели и осушили се као авети, а не
могу да умру. Он ме је молио, Усуде, кад
сам код њега био на конаку, да те питам
шта би то било.
Онда му Усуд одговори:
— То је све зато што не поштује
оца и матере; њима баци иза пећке да
једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу
ракије и прву чашу вина њима да дâ, они
не би ни полак онога јели, и душе би се
оне опростиле.
Потом он опет запита Усуда:
— У томе и у томе селу кад сам
ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин
како му се говеда не даду него све
натрашке иду; па ме молио да те питам
шта би то било.
А Усуд му одговори:
— То је зато што он о крсном
имену најгоре закоље, а да закоље што
најбоље има, све би се штркљала говеда.
Онда га он запита и за воду:
— Шта би то било да она вода
нема рода?
А Усуд му одговори:
— Зато нема што није човека
никад удавила; али не шали се, не казуј
јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш
одмах ће те удавити.
Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад
дође на ону воду, вода га запита:
— Шта је код Усуда?
А он јој одговори:
— Пренеси ме, пак ћу ти онда
казати.
Пошто га вода пренесе, он потрчи, па кад
одмакне подалеко а он се осврне па
повиче:
— О, водо! о, водо! ниси никад
човека удавила, зато рода немаш.
Кад вода то чује, а она се разлије преко
обале па за њим, а он бежи, те једва утече.
Кад дође у оно село к ономе човеку што
му се говеда нису дала, он га једва
дочека:
— Шта је, брате, забога! Јеси
ли питао Усуда?
Он му одговори:
— Јесам, и Усуд каже: кад
славиш крсно име, а ти закољеш најгоре,
а да закољеш што најбоље имаш, све би ти
се штркљала говеда.
Кад он то чује, рече му:
— Остани, брате, у нас. Ето,
до нашега крсног имена нема три дана,
па ако буде истина, да ти дам јабуку.
Он остане онде до крсног имена. Кад дође
крсно име, домаћин убије најбољега
јунца, и од онога часа марва се стане
штркљати. После тога домаћин му поклони
петоро говеда, а он му захвали и пође
даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину
што је имао неситу чељад, домаћин га
једва дочека:
— Како је, брате, забога! Шта
вели Усуд?
А он му одговори:
— Усуд вели: оца и матер не
поштујеш, него им бацаш за пећку да једу;
а да их метнеш у зачеље, па прву чашу
ракије и прву чашу вина њима да даш, не
би ти чељад ни пола толико јела, а отац
и мати би ти се упокојили.
Кад домаћин то чује, каже жени, а она
одмах умије и очешља свекра и свекрву,
па их лепо преобуче, а кад дође вече
домаћин их посади у зачеље и прву чашу
ракије и прву чашу вина њима дâ. Од тога
часа не могоше чељад ни полак јести
колико су донде јела, а сутрадан и отац
и мати престане се. Онда му домаћин дâ
два јунца, а он му захвали па пође кући.
Кад дође у свој завичај, стану га сретати
познаници и питати:
— Чија су ти то говеда?
А он свакоме одговараше:
— Браћо, Милице моје синовице.
Кад дође кући, одмах отиде брату своме,
па га стане молити:
— Дај ми, брате, Милицу да је
моја. Видиш да немам никога.
А брат му одговори:
— Добро, брате, ево ти Милице.
Он узме Милицу па је одведе кући, и после
тога стече много, али је за све говорио
да је Миличино. Једанпут изиђе на њиву
да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше
бити. На то удари онуда један путник па
га запита:
— Чије је то жито?
А он се превари па рече:
— Моје.
у који мах он то рече, жито се упали и
стане горети, а он кад то види, потрчи
за човеком:
— Стани, брате, није моје,
него Милице, моје синовице.
И тако се жито одмах угаси, и он с Милицом
остане срећан.
|