МАГИЧНИ СОНЕТ
Carol Williams-Butler
Небом крик плавог галеба пуца
и низ минула понире лета,
а моћно у души мојој куца
драго срце с друге стране света.
То се божанска отвара бајка
и хоризонт се смирајем ови,
изрони из таме древна барка
и вечно Анђео над крмом плови.
Звездани прах лелуја с висина,
љупко сребрн одсјај сева
и расипа по смарагдној води.
Буде се сирене из морских дубина,
а с њима чаробну песму пева
златан месец што небом броди. |
ДАВНОЈ ЦУРИЦИ
Ветар снене милује траве
и чудно нежан сутон траје,
кô да у висине плаве
два блага ока жално сјаје.
Део си неког белог сна
у ком трне плам у крви,
и срце ово одвећ зна
да вечан је пољубац први.
Могао се опевати не би
и кô да цвили ружа млада
коју дуго носим к теби.
Да л' Небо чује уздах мој
док латица с цвета пада
и низ гроб лепрша твој.
|
|
ЈАГЊЕ
Месец се над горама слути
и за облак већ лице крије,
планули су млечни пути
и срма се литицама вије.
Давно су груди сагореле
кô орла у мутном рову,
сељаци уз казан ракије вреле
из свег грла на мезу зову.
- Зашто нећеш земљаче добри
с нама запеват мало јаче
да се слама јуначко крило.
- Пре но нож фијукну оштри
јер гледах како весело скаче
и из руке ми је воду пило.
|
СИЛА
Сама се песма твори
и са сенима лута,
то груд слутњом гори
кô тихо јесен жута.
Зора ће пусто се дићи
и утваре се виде...
Морао сам отићи
да браним зене Симониде.
Са фреске суза точи
и дише вечна нада
кроз те пресветле очи.
Замрла је плотуна јека
и злослутно пада
сива маглина века.
|
|
