|
Запажено
је да драмски писци који се баве
преобликовањем епских пјесама у драмске
текстове, не само да задржавају све
личности које се помињу у одређеној
епској пјесми, већ имају потребу да
понекад уведу и неке нове ликове. Драма
усложњава карактер односа међу ликовима
епске пјесме: умјесто врло једноставних
и чак некад само наговјештених односа
из народне пјесме на „сцени“ су обогаћени
постојећи односи, наравно уз увођење
нових односа. Дакле, из односа ПРИПОВИЈЕДАЊЕ
– ПРИКАЗИВАЊЕ произлази и другачији
приступ ликовима. Драматизатори епске
пјесме, њени „преоводиоци у драмски
облик“, минималним интервенцијама,
вјерним преузимањем тема, садржаја и
карактеризације ликова, па чак и
конструкције сижеа (заплет – расплет),
тежећи дословном пресликавању, преносе
често и изворне стихове у функцији
драмских „реплика“. Постоје и они
творци који преузимају само неке елементе
(тему, неке мотиве и ликове) из пјесме,
а остало додају у складу са драмским
законитостима. Ипак, ваља у свему наћи
прави омјер, јер се ради о темама из наше
историје. Овдје нарочито истичем
осјетљиву тему Косовског боја, гдје би
свака наслина измјена која би довела
до промјене легенде о Косову, могла
наићи на одбијање и неприхватање
читалачке или позоришне публике.
Када посматрамо однос епске
пјесме и драме на историјске теме, запажамо да се суштинска истинска разлика
види у различитом начину обликовања унутрашњег свијета јединственог књижевног
дјела; разлика је у томе што се у епској пјесми приповиједа, а у драмском дјелу
приказује.
Епска пјесма се преноси
слушањем, за разлику од позоришне културе у којој видимо спрегу између оног што
гледамо и оног што слушамо. Дакле, однос јунака из епске пјесме и ликова из
драме на историјске теме, поред књижевно – историјског гледишта, усложњен је и
другим нивоима посматрања као што су: друштвени, социолошки, социопсихолошки,
политички, стилски, жанровски и многи други. Епска пјесма служи као инспирација
за настанак драмског дјела и писац драмског дјела из њега преузима све што му
је потребно, а о чему је било ријечи претходно, али исто тако новонастало дјело
добија и друге димензије и тумачења управо због тог пресудног драмског
елемента, а то је могућност приказивања на сцени, наравно по пишчевим упутама,
али остаје обиљежено редитељском визијом.
Које су разлике између епског
јунака и лика из драме? Епски јунак је једино стваран унутар своје судбине и
њоме условљеног сижеа пјесме; он не може постати јунак неке друге судбине, па
је на тај начин и ограничен иако је у свом свијету итекако снажан и вриједан
дивљења. На другој страни, лик из драме је актуализован. Он ступа у везу са
стварним животом, са догађајима који се и сад одвијају у животу, у којима и
аутор и читаоци учествују. Тиме се ствара могућност блиског контакта између
предмета приказивања и садашњости, па и будућности.
Борислав Михајловић Михиз је, чини ми се,
нашао праву мјеру не оскрвнавивши легенду о великом српском јунаку Бановић
Страхињи. Он само продубљује мотиве издаје, праштања и невјерства као мотиве
који су блиски и савременом човјеку и који се нису показали само у несрећној
судбини једног српског јунака прије много вијекова. У својој историјској драми
која је заснована на националном миту и косовском предању Михиз тражи упориште
за остварење својих ширих драмских идеја. Оно што Борислава Михајловића Михиза
чини посебним међу писцима друге половине двадесетог вијека јесте и то што је
он оригинално и први посегнуо за мотивима српске историје и мита, али је своје
драмске ликове поставио пред савремене егзистенцијалне дилеме и отворио нека
морална питања која су важна за све људе уопште, ма гдје они били. Сам аутор је
објаснио шта су му била полазишта при писању ове драме: „ Најпре и највише
народна поезија.... Затим, аутентични подаци из историје оног времена, слободно
третирани и нисам бежао од тога да на тај начин евентуално алудирам на
ситуације савременог света“. Кроз схватање историје Михиз указује и на данашње
парадоксе у друштву.
(крај другог дијела)
|
