Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________5_


 О језику 






 Пише: Јелена Глишић 

Језик је одувијек био један од највећих феномена човјековог живота. Човјек је као друштвено биће осјећао потребу да изрази своје мисли, своја осјећања и сазнања, да усмено или писмено нешто саопшти, да прими одређене поруке и да их пошаље другом. Језик сваког народа развијао се кроз историју и у том еволутивном току постајао је све сложенији и богатији. Језик сваког појединца у складу с његовим развојем – интелектуалним, психолошким и друштвеним, постаје све богатији и разруђенији.

О језику је написано много књига, студија и расправа. Готово да је и немогуће замислити данашњег човјека да не размишља о језику или да се не бави у неким тренуцима одређеним аспектом језика. Стручњаци који се баве језиком покушали су да га дефинишу и одреде, али у томе се подоста не слажу, тј. различито дефинишу језик. Постоје многобројне дефиниције језика и свака од њих на овај феномен људског живота гледа на свој начин. Значи, не постоји интегрална дефиниција језика која би била прихватљива за све оне који о њему размишљају. То је, свакако, оправдано, јер се језик испољава у разним облицима и свако га види у складу са својим интересовањима и стручним схватањима. Навешћемо неке дефиниције језика. „Језик је систем знакова који је (говорно и писано) средство општења, споразумевања међу људима. Језиком човек саопштава своје мисли и осећања другим људима. А то значи да је језик друштвена појава, да је његов постанак везан за постанак и развој људског друштва. Као најсавршеније средство споразумевања он је везан за мисао, па су мишљење, свест и језик у сталном јединству. Са усавршавањем мисли, усавршава се и језик и, природно, са усавршавањем језика развија се и мишљење” (Станојчић–Поповић, 1999:4). „Језик је систем знакова који човјеку омогућује развијен друштвени и душевни живот, и који се остварује у општењу међу људима” (Бугарски, 1995: 12).

Језик није само средство за споразуми-јевање, оно по чему се припадници једног народа препознају, већ и оруђе националне културе, израз народног духа и идентитета. Плодови умног рада свих припадника једног народа изражавају се, тумаче и преносе језиком. С правом се може рећи да је духовност једног народа у његовом језику. Ништа мањи није значај језика за појединца, који језиком уобличава, изражава и преноси другима своје мисли, осјећања, сазнања… Језик је, дакле, израз човјековог духовног и интелектуалног бића. Без обзира на то чиме се бави – да ли је инжењер, економиста, професор, љекар… - човјек се представља, показује језиком – по њему га други цијене. Језичка култура сваког поједница огледало је његове опште културе. Зато би сви који се језиком служе требали стално да га уче и усавршавају, да добро знају његова правила, норме, да их се у језичкој пракси придржавају и да тако језик његују и чувају. Нажалост, код нас често није тако. Свој језик учимо недопустиво мало чак и у основној школи. И то мало стеченог знања заборавимо у средњој школи, тако да се на факултете уписују полуписмени људи, а често на том нивоу полуписмености и завршавају. Да ли због своје незаинетерсованости или методичких грешака њигових наставника и професора у ранијем школовању, али добијамо кадрове који ће учити будуће генерације и који неће знати искорисити чудесне моћи које језик има, и тако у младима подстаћи љубав према језику и свему лијепом што он може да им донесе.





Језик и говор представљају моћ, јер кроз говор разумијемо стварност и саме себе. Наш начин употребе језика много говори о нама самима. Колико могу рећи, толики је мој свијет, рекао је један филозоф. У данашње вријеме, када постоји много начина комуникације, поготово видимо да у овоме има и те како истине. Људи данас причају много, а често то што кажу нема ни смисао ни корист ни вриједност. Док пролазимо улицом, чујемо на стотине празних ријечи, често погрешно изговорених. Милиони беспотребних информација свакодневно  бомбардују наш ум, долазећи са радија, телевизије, новина, интернета… Од начина на који посматрамо живот, од наших ставова, маште и многих других опредјељења зависи и наш избор израза.

Ријеч је дата човјеку да би могао сакрити своје мисли, рече Малагрида. Довољно је само да мало размислимо о изреченој мисли па да и сами закључимо колико моћ има језик и колико њиме можемо да утичемо на себе и друге. Језик има чудесну моћ да изражава мисли, осјећања, и све остало, али и да их скрива, односно, да изграђује управо то исто – мисли и осјећања. Велики је то дар, велика способност, искористити ту моћ језика – стварати оно што још није постојеће.

Када су у питању језик и говор - неопходно је разликовати ове двије категорије, мада их неки поистовјећују. Док је језик систем знакова којима се људи споразумијевају, говор је индивидуално коришћење језика – то је звучна манифестација језика или, то је звучна реализација језика човјека као појединца. Говор је, дакле, гласовна комуникација, изговарање ријечи и реченица, то је језик у пракси или, како каже један лингвиста, језик у акцији. Значи, говор је вербално коришћење језичких знакова од стране појединца.  Језик је хомогени систем знакова одређеног колектива, одређене заједнице – према томе, он је друштвена категорија, а говор је индивидуална категорија - он је појединачан. Језик и говор се стално прожимају. Говор је звучна конкретизација језика, а језик је производ говора - језик се остварује у говору. Однос између језика и говора, однос је између општег и посебног, између апстрактног и конкретног, између колективно-друштвеног и индивидуално-појединачног. Језик и говор су у потпуности условљени један другим. Један језик не би могао постојати да се не остварује у говору, а говор не би постојао да не произилази из језика.

 Такође, треба знати да су мислити и говорити двије су различите категорије. Свака од њих има свој „простор” дjеловања, независан један од другог. Човек може нешто да мисли и да то баш тако искаже. Када за неког кажемо да је искрен, то значи да каже оно што мисли. Али, није увијек тако. Човек некада једно мисли, а друго говори, што значи да се мишљење и говор не подударају. Наша мисао добија свој облик у језику, што значи језиком уобличавамо мисли, осјећања и идеје. Како примамо неку језичку поруку зависи од многих околности, а понајвише од тога како је она језички уобличена. То значи да можемо говорити једно, а мислити друго. Однос између језика, говора и мишљења веома је сложен. Има истине у познатој мисли да се наши поступци и однос с околином крију у језику и да се наше тајне намјере такође крију у језику. Поставља се питање: да ли језик може постојати независно од мишљења? Језик нам помаже да мисли изражавамо јасније и прецизније. Мисао и језик или мисао и говор, не могу једно без другог. Ипак, језик се схвата као основно средство мишљења.

 Посебан значај треба придати изучавању језика у основној школи. То је најбоље вријеме за искориштавање свих језичких потенцијала и чудесних моћи које умногоме доприносе како описмењавању ученика тако и развоју цјелокупне његове личности. Различитим методичким приступима, иновативан и за рад заинтересован наставник ће својим ученицима часове српског језика учинити занимљивим и мотивишућим, и усадиће у њих љубав према лијепој усменој и писаној ријечи. Брига наставника матерњег језика је да увјери ученике како је култура изражавања неопходна за сваког образованог човјека. С правом се наводи да је за развој овог подручја значајно основношколско доба, гдје се исправљају и све оне мањкавости и неправилности стечене у предшколским установама.