Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________8_

 О уметности 






Пише: Сања Живковић

Уметност је стварање других светова поред овог нашег постојећег света; то је таква човекова духовна делатност којом се човеков дух човекова мисао о свету оваплоћује у конкретној слици живота и света, у облику једног предмет (слике, песме, скулптуре, грађевине) који садржи у себи неку истину о животу, неко сазнање човеково о свету.

Поезија, и уметност уопште, јесте наговештавање. Као таква, она може бити делом превазиђена разумским искуством. Али , уметничко дело самом својом суштином наговештава оно што ће вечно измицати искуственој провери.

Све уметности, иако имају заједничку основу, издиференциране су на различите начине. Према Хегеловом мишљењу, заједничко за све њих је то што у чулној форми изражавају истоветан садржај, апсолутну идеју, а разлика проистиче из способности појединих уметности да исти што чистије искажу.

Међутим, поставља се питање како све уметности међусобно исправно поделити?

У складу са тим, Сурио се бавио односом материје и уметности, односно различитошћу материје коју користе уметници. Приликом стварања, сваки уметник, био он сликар, вајар, писац или музичар, бива подстакнут тежњом да нешто створи. То је управо оно што га наводи да се бори против одређених материја и да их изнова обликује. Другим речима, долази до борбе духа и материје, што представља важан вид уметности. Међутим, било би погрешно све уметности поделити искључиво према материјалу који користе ствараоци, из простог разлога што ниједна уметност не садржи само себи својствену и карактеришућу материју. Као пример навешћемо вајарство и музику. Наиме, и једно и друго, на различите начине, користе одређени материјал, са разликом што је у вајарству он пресудан, док је у музици само пропратни елемент, али се ипак не сме изоставити. Као што вајар обликује камен, метале, и друге материјале, тако су и за добијање уметничких инструмената, којима се музика остварује неопходни дрво, трска, у неким случајевима и кожа, када су у питању разне врсте добоша.

Обзиром да су наша виша чула одређена као  субјективни, естетички орган, одвојена од нижих, естетичари  су до 19. века делили уметности према овим чулима на два одговарајућа блока:

1. уметности ока (просторне): архитектура, вајарство, сликарство, примењене или декоративне уметности;

2. уметности звука (временске): поезија и музика.

Међутим, основни проблем код ове поделе су сценске уметности попут позоришта, опере, филма, које се не могу децидно подвести ни под једну групу. Заправо, оне би могле наговестити неку врсту мешовитих уметности, које примамо и оком и ухом.  Захваљујући истраживањима ликовног естетичара Бернара Беренсоа, естетика добија нов појам тактилно чуло, које учествује не само у рецепцији већ и стварању тзв. тродимензионалних уметности, попут сликарства и архитектуре. Код филмске и позоришне уметности се може уочити заједничко деловање тактилног и виших чула. Поводом ове поделе, Сурио ће закључити да заиста постоји  велика разлика са једне стране између: архитектуре, сликарства, вајрства, где дело физички заузима одређени простор и са друге стране музике, поезије које временом развијају своје биће. Основни проблем код ове поделе је у томе што ни у једној од поменутих уметности, простор не искључује време и обрнуто. Другим речима, за настанак сликарског, архитектонског дела свакако је неопходно време. Нема тренутних творевина, које се тек тако појаве у датом простору. Са друге стране, нема музичког дела, које се не реализује у простору, а да не помињемо ефекте сферне перспективе удаљених или блиских тоналитета и сл. Треба истаћи и да у архитектури, вајарству, музици и поезији перцепција уметничког дела је сукцесивна. Чињеницу да се сликарство, вајарство и архитектура обраћају оку, а музика и поезија уху, Хегел и Кузен оправдаће тиме да једино ова два чула могу имати естетички карактер. Међутим, не може се децидно тврдити да се ове уметности искључиво обраћају поменутим чулима. Као потврду за то, можемо навести књижевност која је више намењена читању, него слушању те се самим тим може подвести под уметности ока.

У појединим ситуацијама се ишло и до тога да се чуло мириса и равнотеже покажу као меродавна у доживљавању већ поменутих синтетичких уметности. Као пример можемо навести људске покушаје, да у биоскопској дворани изазвову померање тла, или пусте неки јак мирис, да би се на адекватан начин исимулирала одређена сцена са филмског платна, што прелази у домен неукуса и кича.

Уметности су се, такође, делиле и на пластичне и фонетичке, али и на репрезентативне и нерепрезентативне. Последњим односом бавио се детаљније и Сурио, који сматра да нема подражавалачких уметности у правом смислу, јер је само подражавање један од најпростијих па чак и најдетињастијих поступака у уметничком обликовању. У нерепрезентативним уметностима израз, који је потпуно негативан, треба заменити позитивним обележјем, и у њих постоји само једно биће, тј. један свет. Другим речима, то су уметности првог степена, у којима је организација онога што сачињава свет дела, проста, нераздвојна од самог дела, па као таква представља примаран облик. Међутим, код репрезентативних уметности, које су другог степена, уочава се формално двојство дела. Да бисмо детаљније образложили поменуто двојство навешћемо пример једног цртежа који представља коцку без сенчења у перспективи. Примаран облик овог дела је скуп правих линија који граде један квадрат и два трапеза. Насупрот њему секундарни облик је онај, коцкасти, тродимензионални облик, битан део сугерисане коцке. Слично је и са примером Гужунове статуе Дијана. Са једне стране, њен примарни облик састоји се у томе да је она дело поменутог аутора, намењено да стоји као архитектонски украс, са свим потребним и могућим сразмеркама. Секундарни облик очитава се у ономе што та статуа симболише: богињу лова, заштитницу, дугих ногу, танког и краљевског лица. Дакле, основна разлика између примарног и секударног облика је та што је у првом случају облик, који се уметничком делу може припојити, као конкретно и непосредно присутно биће, својим физичким телом и појавама које оно подржава и представља: секундарни облик, пак, је онтолошки веома различит од самог дела, и представља хипотетичко уобличавање једног бића. Сурио, такође истиче и да свако уметничко дело другог степена, мора садржати у себи дело првог степена. Издвајање тог првог степена довело би га до уметности која му одговара према поменутом степену.

Поделом уметности, између осталог, бавио се и Имануел Кант. Он је све лепе уметности поделио на:

1. говорне (беседништво и поезија);

2. ликовне:

а) пластика: вајарство и архитектура,

б) сликарство -истинско, у коме доминира линија и вртарство - уређење врта;

3. уметности игре осета - музика и уметност боја - где је боја доминантна.

Хегел је, сматрајући да се основна разлика међу уметностима тиче односа форме и садржаја, исте поделио на:

1. симболичка форма уметности, којој одговара архитектура;

2. класична уметност - одговара јој скулптура;

3. романтичка форма уметности - коју чине сликарство, музика и поезија.

Поменута подела дата је принципом хијерархије, од најниже ка највишој уметности. Код романтичких уметности уочава се превага Идеје над материјом и чулношћу, док архитектура представља превагу материје, што ју је аутоматски предодредило на место најниже уметности.

Треба истаћи и да су поједини естетичари посматрали уметности кроз њихове односе са светом, религијом и друштвеним системом уопште. Самим тим издвојиће се следеће групе уметности:

1. утилитарне уметности : архитектура и примењене уметности;

2. неутилитарне : скулптура, сликарство, песништво и музика.

Колвин их је, пак, поделио на:

1. уметност обликовања (статичне, мануелне и уметности простора): архитектура, скулптура, сликарство;

2. уметност покрета (уметности простора и времена - средина између мировања и кретања): глума, игра, говорништво;

3. уметност говора (уметности времена, кретања, вокалне уметности): музика, поезија.

У подели уметности ишло се дотле да су се делиле у зависности од тога да ли у њиховом остваривању пресудну улогу има појединац или колектив, тако да су првој групи припадале: поезија, сликарство, скулптура, донекле и музика, а другој: позориште, балет, филм, опера, архитектура и музика.


 

¤

 

Схема лепих уметности Етјена Суриоа

Етјен Сурио полази од става да читав скуп емпиријских услова, навика, могућности и потреба, било техничких или друштвених, омогућава преглед лепих уметности.

 Пошавши од седам подручја:  линија, боја, рељеф, светло-тамно, мускуларни покрет, артикулисан глас, чист звук, наговештава да уметности има много више од девет до чак дванаест.

1. Линије       арабеска         →     цртеж

2. Запремине Архитектура      скулптура

3. Боје     Чисто сликарство      Репрезентативно сликарство

4. Светлине   осветљење светлосне пројекцијебиоскоп – лавиран  цртеж, фотографија

5. Покрети     →  плес   пантомима

 6. Артикулисани звуци  чиста просодија        литература, поезија

 7. Музички звуци    музика     драмска или дескриптивна музика

Из наведене схеме, може се уочити да  седам сензибилних квалитета ( линије, боје...) одговара седам уметности првог степена (музика, арабеска...), којима опет даље одговарају уметности другог степена (пантомима, биоскоп).

Он ће, такође, прецизирати и неколико великих врста међусобних уметничких односа:

1. Сродство по паровима, које проистиче из наведене схеме, а заснива се на односу између уметности првог и другог степена, о којима је већ било речи, када је говорено о репрезентативним и нерепрезентативним уметностима;

2. Сродство које имају између себе уметности истог степена;

3. Однос који прозилази из посредовања путем јединства неког синтетичког дела.


Систем лепих уметности,

јесте израз уређења перцептивне

људске осећајности,

коју пресецају линије силе

стваралачке радње.




 

Књижевне уметности

 Макс Десоар сматра да  уметности речи не поседују ни часну видљивост боја, ни пуну отвореност чулности тонова. Он, такође, сматра да је неопходно створити слику, онога што се једним делом жели рећи.

За Новелиса, пак, поезија је зачињање, а само њено биће у исто време и бесконачно сложено и једноставно из чега проистиче његова лепота. Заговорник је, као и читава романтичка естетика, става да су око и ухо недовољна чула, која служе поезији. Наиме, у сваком човеку постоји неко специјално чуло за њу - поетско настројење. Обзиром да је поезија лична ствар, она се не може дефинисати, нити се некоме може улити представа о њој, ако тај неко у себи не поседује способност да је уочи и препозна, да је осети. Он се не одаје потпуном мистичком заносу, већ попут Шелинга, закључује да поезија мора да приказује и опште и појединачно, с обзиром да је сама њена грађа, иако индивидуална, опште интересантна. Као илустрацију поменутог става, навешћемо Змајеве Ђулиће увеоке. Наиме, Змај ствара потпомогнут сопственом трагедијом и тугом, те је дакле реч о личном уметничком делу. Међутим, у исто време, то дело побуђује у већини читалаца тужна осећања и самим тим оно постаје интересантно широком кругу људи.


Музика

У естетичком систему Теодора Адорна, Ернеста Блоха, Ивана Фохта, Романа Ингардена, централно место заузима музика. Дакле, њоме су се као презентативном уметношћу бавили махом они естетичари који су бранили аутономију бића, сматрајући да уметност не сме у њега  уносити вредности других система, као и да мора остати аутономна, што даље од политике и идеологије.

Према Ингардену, музичко дело се сваки пут приликом извођења разликује, ма колико било сличности међу тим извођењима. Оно нема реалитет, животну аутономију, као што га имају сви реални предмети. Једино би реално узето, када би било само психички или само свестан доживљај. Конституисање пак  музичког дела као интерсубјективног естетског предмета захтева да како аутор тако и поједоини слушаоци испуне неке посебне психофизичке делатности, зване `естеским доживљајем` или ... `естетском перцепцијом`. Такође, треба истаћи и да музичко уметничко дело има с једне стране добро утврђену схему, а са друге велики број различитих могућности  приликом извођења, што га само даље одваја од других уметности. Као пример навешћемо једну симфонију, за коју приликом настанка морају бити испоштована извесна правила, али начин извођења неће бити у свим оркестрима идентичан. На само извођење утицаће низ спољних фактора, који ће сам чин померати у добро или лоше.

У делу Музика и неизрециво, Јанкелевич износи да музика сама по себи ништа не значи, и да су кључ свега управо асоцијације које се јављају приликом слушања исте.


Слика

Ликовна или фигуративна уметност некада је садржавала у себи лик тј. фигуру, као сиже и мотив, али и као темељни принцип. Временом, међутим, дошло је до извесних промена и новитета, те је створена нефигуративна или апстрактна уметност. Ингарден заправо ове две појаве тумачи као резултате различитих структура слика.  Наиме, традиционална слика је вишеслојна, али не може се рећи да је она нужно естетски вреднија од апстрактне слике, која ту исту вишеслојност не садржи. Свака слика крије у себи два плана. Један је оно што видимо, тј. чулно опажамо, а други оно што је скривено, што представља само њено биће. Управо од тог другог плана зависи и естетска вредност дела. Одавде проистиче да је функција правог перципирања слике као уметничког дела запажање поменутог плана и предавање специфичним естетским вредностима у које он уводи. У структури сваке слике која представља налази се слика која не представља.

Као илустрацију за претходно речено навешћемо две слике: 1) апстрактна Стојана Ћелића, која не представља ништа конкретно, никакву фигуру, пејзаж, и сл., и 2) Бој петлова Паје Јовановића, на којој је поред борбе петлова, уз аутентичан колорит, приказано и пуно људи који свим снагама навијају за победу једног од двојице. Оба дела се називају сликама, а разлика је у томе што оно прво не представља ништа, али јесте, а ово друго и представља и јесте. Слика је, према Ингардену, првенствено дата као физички предмет, као рам и платно, и то је слој слика –предмет. Та иста слика има своју физичку егзистенцију у некој галерији, на зиду, у кући, која пружа могућност доживљаја.  Међутим, доживљај је могућ само уколико постоји одговарајући, прави реципијент. Посматрач, дакле, најпре визуелно опази слику, па тек дубљим проматрањем уочава и налази дубљи смисао. Самим тим лепота уметничког дела, која проистиче из његове специфичне пуноће и јединства, може се спознати само интуитивно, а никако разумски. Само онај, који је способан да се потпуно преда том естетском и наговештеном, може допрети до Бића самог.

Према мишљењу апстрактних сликара, уметник слободно може да занемари сликање портрета, пејзажа и слично, али никако се не може одрећи грађења слика уз помоћ боја. Поменути сликарски мотиви, представљају само одбрану оних који нису уметници у правом смислу те речи. Прави сликар ће са лакоћом, само уз помоћ боја, без фигура пробудити у посматрачу оно естетско.

 

Закључак 

Из свега до сада наведеног можемо закључити да је уметности веома тешко прецизно и јасно поделити. У свакој подели уочавају се извесне нелогичности, јер се уметности међусобно допуњују и прожимају. Критичку проверу данас највише задовољава Суриоова подела. Није искључена ни могућност да се, у складу са свакодневним иновацијама, неке појаве конституишу и остваре као уметности, као и да у складу са тим дође до нових подела.