***
Кроз ваздух бруји света тишина И журни градић у санак тоне, А жути месец, спаситељ брижни, Умилно сија сада над мноме.
Својим чежњивим и бледим светлом У ново рухо боји фасаде И град открива скривену страну, Ту романтичну и пуну наде.
На путовање ка царству снова Давно су чеда послале мајке, И само каткад даљине лавеж Забриди овом ноћи из бајке.
Под нежном жмирком звездица жарких, Заштитом свода небеског, тамног, Све тајанстено, снено је, чарно Уз тихи шапат вихора мамног.
Кроз крошње пуне уснулих птица Прадавне приче он тихо збори: О земљи сунцу, животу, цвећу О миру ноћи и рудној зори.
У срцу су ми и жуд и спокој, Предивно сад је у мојој души, А све сумње у ноћ одлетеше, Отиде све што срећу ми руши.
И магнолија свој мирис шири, Утапа њега с аромом ноћи. О осећаје блаженства у ме, Немој никада никада проћи.
|
| ***
Док пуни месец по небу лута,
Чежњиву светлост слива на град,
Путева снених шапат чујем сад
Да с зовом ноћи латим се пута.
Миришу липе медено страсно,
Аромом чулном путеве боје.
Оду радости звездама поје
Мајушни попци прозрачно гласно.
И док све снива под велом тајне,
Весела слутња срцем ми блуди
И с дахом лета у мени буди
Сву радост трена - вечности трајне.
Слутим да негде у сенци тмине,
Где плешу сени крошње јасена,
Чека ме она тиха и снена
У хаљиници од месечине.
И нестаће сумња и сав страх!
Поделићемо сву моју срећу,
Сву љубав према животу, цвећу,
Поља ће прекрит љубави прах.
И плесаћемо животу у част,
Све докле зора земљу умије,
Уз постојања пролазну сласт,
Пратећ' исконски дах поезије.
А ни сам не знам за касније.
|
|
БИОГРАФИЈА
Мирко Кекић је рођен 26. јануара 1996. године у Пожаревцу.
Тренутно похађа Економско-трговинску школу у Пожаревцу, смер комерцијалиста-оглед.
За поезију се заинтересовао још од
детињства. У почетку су то биле епске
песме, које му је деда, на његово убеђивање, читао док их дечак не би научио напамет.
Од када је научио прва слова, имао је
потребу да са времена на време запише
понеки стих, али у последње време то
постаје учесталије и повезаније.
|
***
На западу се небо румени
Ко твоје усне, божур и снови
Пун, бледи месец - ко дечак снени
Над железницом безбрижно плови
Одзвања лавеж пса луталице.
Разли се мирис пролетње ноћи.
Плашт таме прекри пусте улице.
Сирена звони. Време је поћи
Дечака овог што крете у свет
Сети се драга у ноћи дуге
Срцу си била најмилији цвет
Ал' душа сања пределе друге
Хиљаду новог цвећа и људи
Крију заласци и ноћна тама
Чежњива душа за њима жуди
Иако срце растанак слама.
Одлазак боли. Суза се спрема
Ал' пут слободе души ми прија
У том животу ни смрти нема
Збогом мој граде. Збогом Марија.
|
***
У џепу понех хиљаду снова.
Сто пољубаца усне спремише.
Груди ми беху пуне стихова
Што се, ко вали, по гају слише.
Те очи плаве ко горска река
Таласаше се при смеху њеном,
И свуд около простре се јека
Амора малих мом срцу сненом.
И руменило залазак проли
Мени у помоћ ко веран друг.
Дивље цвеће свој мирис доли'
Песма косова распламса луг.
Шта још да кажем? Ничег било није!
Празних џепова ја кући крочим.
Само од ветра што лице бије
Нешто ми топле и влажне очи.
|
|
