1.
РАТ
ЈЕ, ТЕШКО СЕ ЖИВИ
Ген наше
судбине лута по простору људског, биљног и животињског свијета и тражи повољно
мјесто гдје ће сјести и пустити клицу нашег живота.
Мало ја о
свему томе знам, знадем само оно што чујем од мог Старог газде. Тој честици је
упрограмирано вријеме са бесконачним мртвим ходом, Оно јој почиње тећи тек онда
када она пронађе повољно мјесто да се залијепи за њега. Њој се никада и никуд
не жури, стрпљење је њезино без временских димензија, њој је важно само пронаћи
то мјесто и пустити клицу да може почети живјети. Због такве особине нико од
нас не може знати ни бирати када ће бити рођен. Када би то било могуће, себични
људи, који у понечему и нису паметнији од нас паса, први би приграбили себи то
право.
Немојте ме
ништа о томе питати, питајте мог Старог газду, ја знам само оно што научим од
њега, он вам сваког врага зна, он стално нешто чепрка по књигама и науци, а
разумије се и у парапсихологију. Мислите да ми он хоће све казати? Врага хоће,
није све за свачију главу, каже он, не може свако живо биће ни схватити све што
му кажеш.
Ја сам рођена
у зло вријеме, мало прије него што ће почети рат, када су његове припреме
биле у завршној фази.
Човјек који
неће дуго живјети, али ће својој земљи нанијети много зла, како је Стари газда
чуо од видовњака, с којима је друговао и био у сталном дослуху, вођа, не може
обуздати нагон својих емоција и амбиција. Он је сањар, читав живот је имао
времена за сањарење, сад се под његову старост вријеме промијенило, хисторија му
је надошла на руку, оно што је чекао, повољне прилике, дочекао је. Његов
Национални одбор за спас земље двадесет задњих година је непрестано радио,
сурађивао са америчком обавјештајном службом ЦИА, припремио је све детаље за
преузимање власти и дефинитивне системске промјене у Великој држави. Задње
двије године Вођа је шест пута био у Америци да лично договори са Америчким
предсједником Клинтоном, потврди коначне финесе споразума.
Американци су
ту да помогну, на суптилан, али конкретан начин када затреба, ставит ће му на
располагање штаб својих пензионисаних генерала, Псе рата, по потреби укључит ће
се и на све могуће друге начине, с испорукама оружја, новчаном помоћи,
дипломацијом, притисцима на НАТО савез да се и он укључи, увући ће послушне
Европљане када то затреба. Вођа ће добити све што му треба, само мора водити
рачуна о стратешким интересима Американаца у овом региону.
Угодан, лијеп,
топао породични живот, кратко је трајао. Мајка је давала обиље млијека, била је
пажљива њежна према нама, али строга, код ње није било пардона. Сисали смо,
спавали, играли се и расли, расли, расли. Од оних мрвица, када смо рођени, за
мјесец дана видно смо порасли, постали лијепа штенад. Били смо драги, и
привлачни. Задивљени, сусједи и гости, кад нас виде разњежено су говорили да
смо прекрасни. Одушевљена дјеца су нас опрезно гледала, кад се осмјеле
додиривала су нас, а потом узимали у руке. Било је суза када нас нису могли
понијети кући.
Како смо ми
брзо расли тако је мајка видно мршавила, копнила, као да смо с млијеком из
њених сиса извлачили и дио њеног тијела, напросто је нестајала.
Убрзо смо
схватили да више волимо газду него ту ниску дебељуцкасту газдарицу. Она се
стално лијепо облачила, увијек је била намирисана, нашминканих усана и лица,
лакираних ноктију. Мајку и нас је хранила само остацима хране, отпацима и
костима, кад би нам донијела мршав блијед оброк увијек би рекла:
- Ево, једите,
проклети били, брзо ћу се ја вас ријешити!
Сваки дан,
газдарица је одлазила на тржницу, на кафу, дуго остајала тамо, дружила се с
пријатељицама и пријатељима. Љутита, натмурена, мрачног чела, испраћала је
дјецу у школу, пријетила им, корила их, викала, ријеко је налазила лијепу ријеч
за њих, њежност јој је била непознат појам. Дебељцкаста, округла,
изгледала је као зрела бресква! Кад полази на тржницу њена срећа била је
потпуна. Тешко нам је било гледати је када се враћала, сада савим друкчија,
мутна погледа, мрзовољна, тамног чела, нервозних покрета, гунђала је:
- Само кувај,
пери и уређуј стан, подижи дјецу, брини о њима и траљавом мужу, на што се свео
мој јадни живот. Тако је то, будаласта Дани, кад се ниси знала удати, а имала
си прилику. Било је заинтересованих, инжењера, доктора, адвоката, економиста,
чак и професора.
У торби је с
тржнице доносила нешто зелени, поврћа, купуса, порилука, кромпира, два пута
тједно мало меса, журно кувала ручак да буде зготовљен прије него што дођу
дјеца из школе и газда се врати с посла. Док је кувала читала је таблоиде,
пратила све трачеве о глумцима и глумицама, дивила им се. Често се догађало да
јој јело загори, до нас у двориште допирао тежак, неугодан мирис.
Комшије, кад осјете тај кужан воњ, говориле су:
- Опет је
Данијели загорио ручак. Усрећиће мужа и дјецу.
Кад је
газдарица била одсутна ми смо се предавали игри, у хладовини испод великог
ораха, трчали смо по дворишту, утркивали се, скакали једно на друго, превртали
се и рвали. То су били најљепши дани нашег раног дјетињства.
Стигла је та
страшна субота, оствариле су се газдаричине пријетње. Газда је био слободан,
отишао негдје радити приватно. Рат је, тешко се живи! Треба са његовом
цркавицом хранити породицу и нас петоро паса.
- Доста је
гњаваже, данас ћу вас продати – рекла је газдарица, стрпала нас у плантену
врећицу, понијела на тржницу.
– Требамо
новаца! Скупоћа је све већа, гладујемо, немам за шминку, купујем јефтиније парфеме,
срамим се због тога. Који мушкарац ће ме гледати кад то осјети, како да нађем
љубавника?
Донијела нас
је на тржницу.
|
