Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________5_

  Две приче  

Пише: Војислав Ананић




 
ЈЕСЕН НА ТИСИ

Ђура Н. је Тисино дете. И родитељи му имали неку стару војвођанску кућу набијачу, одмах ту скоро уз саму обалу. Некада су тај део Сенте насељавали обични људи, сиротиња. Рибари, сељаци, радници.

     А Тиса раније редовно плавила баш тај део мирног градића. Обрушавали се зидови, падале и читаве куће, а сиротиња их поново подизала. И тако годинама. Све док није направљен насип на обе обале Тисе. Али, ускоро потом, неста и тога сиромашног кварта и ту се најпре добро наспу песком мочварни и водоплавни терени и озидају вишеспратнице. То је данас насеље „Песак“, у којем станује неколико хиљада Сенћана.

     Кад ради изградње новог стамбеног блока откупише и њихову стару кућу, Ђура никако није хтео у нову зграду, у стан. Навикао на двориште и простор, па му оних шездесетак квадратних метара стана сличило некаквом кавезу. Мада би ту имао и центално грејање, и савремено купатило и остале погодности, он ипак купи старију кућу одмах ту, на уласку у „Песак“, али близу обале. Откад зна за себе, навикао да слуша шум и жубор Тисе, урлике њених ветрова поготово у јесен, да са њом ратује и по њој рибари, да од је живи.

Ту се снабдевао и огревом за зимски период, привезивао уз чамац и повећа дебла која су Тисом плутала, па их онда приближавао обали, ту осигуравао и после секао и у двориште односио. Имао је тамо преко Тисе и нешто земље, али је највише волео да седне у чамац, пљуне у руке и захвати весла, па клизи полако реком куд му је воља. Имао је и мотор за чамац, но, више је волео да плови уз помоћ својих мишица и весала.

Ако се баш покаткад и отиснуо мало даље или је био уморан, е, онда је употребљавао мотор и тако кући брже долазио. Ма, није он никад ишао на Тису тек онако, да је гледа.

Имао је он и пречих послова. Обично је рибарио. И то онако, кришом. Откуд му пара да плати скупе дозволе. И тако је кретао већином ноћу, некад касно увече, а чешће у зору. То је само он знао на која места у реци да постави вршке или где да са другарем повуче мреже. Улов, како кад. Некад је имао и среће да напуни читав чамац различитим врстама рибе, а било је дана и кад се кући враћао без улова. Једноставно, риба није „радила“. Жена му онда правила шале на његов рачун и говорила:

„У мог Ђуре мокре гаће, за вечеру не зна шта ће“.

Он се тада љутио, нешто јој само невољно одговарао и одбрецивао ружне речи. Као да му није доста његове муке те ноћи. Довољно је само и то да се сав скваси, а кад је јесен, онда се и прехлади. Костобоља га због тога мучила већ годинама. И, нешто је све чешће почињао да шмркће и кашљуца. Кад тако дође уморан и прозебао кући, сви око њега. Деца га сјате па само траже паре. Те, треба им за ово у школи, те за оно, питај Бога за шта све не. Њега нико не пита има ли или нема. Онда ипак, да би се и некако живело а и да би удовољио дечијим жељама колико је могао, крене да разноси уловљену рибу и да је продаје. Имао је он своја места где су му увек откупљивали рибу, јер је била фришка и квалитетна. Обично је рибу носио власницима чарди и кафана, а они су онда на њој још више зарађивали правећи гостима чувену рибљу чорбу, рибљи паприкаш, печену рибу.

     По већ устаљеном обичају и навикама својим, Ђура је легао рано кад год је могао, а будио се пре свитања. Још раније. И опет је већ по хиљадити пут кретао ка своме чамцу и Тиси, одвезивао га онако у мраку и одбацивао накупљено грање око чамца, па је седао. И док је чамац тихо клизио низ речно струјање, у сам освит, Ђура би припаљивао цигарету, увлачио љут, опор дим дувана у себе и благо посматрао све около. Оно, није се још могло много шта ни видети. Само је назирао контуре већ добро знаних предела и погледавао у тамно небо. Горе се скупили све црни и тмасти облаци, наговештавајући кишу тога дана.

     У саму зору, кад се колико – толико почело раздањивати, угледао је горе јато дивљих гусака које су у већ устаљеном реду летеле ка југу. Чуо је јасно њихов кликтај. А са дрвећа поред обеју обала реке, одзвањао је мили пој и цвркут свакаквих птица. Нешто јужније низ ток реке, чуо се уједначен ритам истих тонова. То је Ђока Б. поранио и бућком ударао о површину реке, мамећи из дубина Тисе повеће примерке сомова.

Почела се спуштати и доста густа маглуштина, што је за јесење доба, карактеристично за тиско приобаље. Осећао је оштре јутарње мирисе у својим ноздрвама. Са бачке стране у нос му се увлачио дим тек потпаљеног казана. То неко пече ракију. Мало даље, опет на бачкој страни, пораниле вредне домаћице па припремају зимницу. Нека од њих пече паприку за ајвар, а однекуда допире и мирис пекмеза од шљива.

Јутарња свежина још увек траје. Сунце се рађа тамо негде далеко на истоку и као да ствара привид неких далеких планина. Као да се одсликавају у реци њихови врхови или крошње разгранатог дрвећа. У томе благом жубору Тисе, стари алас у себи осети чежњу за тамо неким старим данима и временима кад је био млад и заљубљен. Тишина је владала читавим током, а кад би се приближио обали, као да је чуо и разумео причу сваке травке. У том предивном освитају сунца, као да су се будили животни сокови у сваком живом створу. Присећао се и Ђура свих својих некадашњих страсти и према реци, и према животу, и према женама.

Јасно се сећао свих својих другара, кад су онако, у доколици, седели на симсу Сенћанског кеја и „утуцавали“ слободно време и досаду. Знало је тада да их се тамо испод једне брезе окупи и по њих двадесетак. И онда настану шале на свачији рачун. Многи се и даље хвалили својом мушкошћу и са заносом причали о женама и њиховим чежњивим погледима, и игри очима. Они мало „трезвенији“ и реалнији су говорили да не „лапрдају“ свашта и предавали се озбиљнијим темама. Пензионерским мукама, болештинама, политици... Са дужним поштовањем, сећао се Ђура и својих сада већ помрлих другара. Веселог Милашина, вицкастог Драгутина, увек озбиљног и погнутог Јована, Стојана са црвенкастим лицем од ракије. Било је ту и врсних познавалаца шахa, спортa, књижевности, историјe. Ма, свакo је понешто знао више од других, а онда су сви још увек обогаћивали своја сазнања иако су неки били већ у дубокој старости.

Ђуру је сада све више мучило осећање да стари, да губи снагу, да га много шта не интересује. Па и Тиса. У последње време је само силазио и посматрао је. Гледао, гледао тамо негде далеко и ко зна о чему је тада размишљао.











 

ПРИЈАТЕЉИЦЕ

 

Познају се још од детињства. Некако, у исто време их мајке родиле. А и обе породице становале ту, у комшилуку. Тако су Марина и Соња заједно одрастале, најчешће се само њих две дружиле, лутке преповијале и чешљале. Долазили им и други из улице да се играју, али су Марина и Соња већ толико навикле једна на другу, да је било довољно само да се погледају па да знају шта која од њих мисли.

И родитељи им се као комшије поштовали, па су били често у кући једних или других. Што је најбитније, мајке им се нису бринуле ако су тамо, код других. Знале су да им је и у једној и у другој кући било увек предивно. Обе су имале по старијег брата, но са њима нису имале толико блиске контакте. Не само што су то мушкарци и што имају и друге игре, и различита интересовања, него су били и старији и понекад груби. Увек су их задиркивали и називали женским кмезама.

И тако пролазиле те прве године златног детињства. Дошло време да се пође и у школу. И опет, њих две скоро увек заједно. Мало су се љутиле на учитељицу што их није у исту клупу ставила да седе, али су морале да се повинују њеним захтевима. Свеједно, остајали су им школски одмори, а и одласци до кућа или до школе.

Година за годином некако брзо пролазиле. Њих две се све више расцветавале. И оно време пубертета заједно прегрмеле. Све једна у другу загледавале како се физички мењају. Не би биле тако добре пријатељице а да нису примећивале међусобне прве дечје погледе и симпатије. Кад се при сусрету са оним којег симпатишу, у лицу зацрвене као од неког стида, ушепртљају, а језик им тежак кô  олово. Никако да преко усана превале пар реченица. А једва чекају да се виде. Та, упијају се и кад се не гледају. Довољно је само да су близу једно другоме. И наравно, поверавала се и Марина Соњи, а и ова њој. То су им биле најслађе заједничке тајне. Но, то време првих улазака у свет одраслих, брзо је прошло.

Обе су биле одличне ученице, а то је њиховим родитељима било најбитније. Некако, као да нису ни примећивали да у својим кућама поред већ два одрасла момка имају и кћери, праве девојке и лепотице. Мајке им, као и сваке мајке, увек савете давале како да се владају и понашају нарочито кад су у мушком друштву. Ма, знале су и оне шта је младост и да све у животу мора да се истутњи кад му време за то дође, али женско срце у њима увек страховало. Времена данас гора него кад су оне биле девојке. И чега ће мајка да се плаши кад је ћерка у питању, то је, да се у љубави не занесе превише, да своје тело и ум увек контролише и уздржава, кочи. Биће још дана и нових љубави. Науживаће се. А кад нађу оног правог, е, тада ће већ бити одрасле и жене. Онда нека саме своје страсти и муке муче.

Заврше тако гимназију и Марина и Соња. Обе из провинцијског градића и из патријархалних породица, остале су још увек смерне и чедне, љубазне према свакоме и културне. Иако су их родитељи њихови добро познавали и у њих имали поверења, кад је дошло време да оду на факултет, ипак су у себи страховали. Ко зна шта им се тамо у велеграду све може десити, у какво ће душтво ступити, где ће и са ким све излазити?! Поготово што ће сада бити одвојене од родитеља и што ће сваке одлуке саме доносити. Хоће ли увек изабрати баш ону праву? Да их неко не поведе и залуди ко зна чиме? Гледају они и на телевизији каквих све младих има по тим великим градовима. И шта им се све може десити ако у себи још нису израсле у праве и чврсте личности.

Међутим, и Марина и Соња остале су исте, верне својим схватањима и родитељском васпитању. Иако нису биле на истим факултетима, становале су заједно за све време студрања. Имале су обе по неколико момака са којима су се виђале и понекад заједно излазиле. Памтиле су добро речи и савете својих мајки и њих се придржавале. И даље су вредно училе. Дошао дан и обе су дипломирале. Не у истом дану, али некако, једна за другом, баш као што су их и мајке родиле. Заврши Марина архитектуру, а Соња физику. Ето, дале се обе на природне науке. Од родитеља њихових, нико срећнији. Обаве чашћавања и тамо на факултетима кад су дипломски одбраниле, а и у своме градићу. Окупи се сва родбина и пријатељи. Синови им још пре неку годину постали академски грађани, запослили се и поженили. Марина и тетка постала.

Као да су пупчаном врпцом биле везане, њих две никако да се одвоје једна од друге. Запосле се у суседном већем граду. И увек заједно. Но, већ су прешле двадесет пету и биолошки сат откуцава. Време и једној и другој да се удају, да децу рађају.

Марина се упозна са наочитим Вељом. На њему и стас, и рамена, и очи црне као угаљ. И он инжењер. Према њој је увек био пажљив и уљудан. Помагао јој у свим пословима. Свиђао се и њенима. А њих двоје се много, много волели. Само су чекали тренутке да буду сами и да се предају једно другоме. Из те превелике љубави њихове, роди им се и ћеркица. Марина мужу све веровала слепо. А Веља био „мајстор“. За себе. Мало се коме „откривао“. Удала се и Соња за Стојана. И он инжењер, технолог. Неки много добар човек. Свима да угоди, свакоме да помогне. Деце још нису имали. Као и до сада, дружили се и посећивали и једни и други. Марина и Соња и даље као сестре рођене.                                            

Oно, Соња је била мало као љубоморна. Било јој криво како никад да „занесе“. Носила тај терет у себи, како жена то само зна. Већ по неки пут је примећивала како је Веља „стреља“ оним својим црним очима. Скрозира је. Али опет, мислила је, шта он од ње очекује? Марина јој је више од сестре. Грех јој и при било каквој помисли о томе. Све је мислила да она греши, да су то можда њене некакве жеље из потаје. И тиме саму себе тешила и смиривала. Али, кад год се сусретну, при сада већ проређеним посетама, увек исто. Није ни примећивала да се све више у Вељу заљубљује. Искрено гледајући, она и Стојан су и даље живели уобичајено. Сама је себе одвраћала од помисли да Стојан у нешто посумња. И Марина поготово. Шта ће о њој мислити?! Веља проредио посећивања, да се нешто не посумња. Мајстор.

Онда као једном, дође сам. Проверио је да је Стојан на путу. Соња га уведе унутра, понуди га да седне. Веља то одби и нагло је привуче к себи. Иако се „као“ отимала, сва је дрхтала. Не од страха, него од превелике страсти, пожуде и заноса. На крају подлегне њено опирање. Подаде му се. У трену јој само севну она жеља мајчинска, да тог дана занесе са Вељом. Да и она роди. Ко ће и знати и посумњати? И она стеже још јаче Вељу. Тако тада, тако још неколико пута. Ко зна када, ипак, затрудни. Чим се то деси, пред њу се ноћу „појављивали“  и Стојан и Марина. Шта, ако се ипак нешто сазна? Грех је то велики! Покушавала је да са тим прекине. Но, Вељи се осладило, иако је био разапет између рођене жене и љубавнице. У расцепу између обавеза према сопственој породици и чежње за некаквом момачком слободом, без икаквих окова и уговора, кад се лако одлучивао за све, од личног слободног времена до склапања нових веза. Сад је морао само да пази како да што више прикрије своје трагове. Све је мислио да о тој вези никада и нико неће ништа сазнати.

Али, она типична интуиција преварене жене, увукла се у Марину. Поче да сумња и да их прати. Коначно, ухвати их на делу. Онда је рођеном мужу отворила врата и истерала га из туђе куће. Соњи је упућивала најпогрдније мисли и разочарења. Гледала ју је онако обнажену и питала се шта је то на њој што она нема. Којим чарима јој је узела мужа? Да ли је сва филозофија у томе да је туђе слађе? Није била ни ружна, ни глупа.

Све је засигурно схватила касније, кад је случајно срела Соњу, кад је видела како јој се стомак заокружује. Са Вељом се није никада помирила. Остала је да живи са својом ћеркицом Аном. Веља је отишао, а да се више никада није јавио. Можда је нашао ново уточиште? И Соња и Стојан одселише у други град. Чула је да су срећни и да „имају“ сина. Кажу, исти на мајку. „Добро“ да је бар њену физиономију наследио. Да неко касније не сретне Марину, па да јој каже да то дете личи на њеног бившег мужа.