|
Ликови који се појављују у драми „Бановић Страхиња“
Борислава Михајловића Михиза су: мајка, Страхињина жена, слуга Милутин, Влах
Алија, Југ Богдан, Војин Југовић, Бошко
Југовић и слуга у кући Југовића. Вријеме радње је почетак јуна 1389. године. Први чин се одвија у дому
Страхињића Бана у Бањској, друга два у
дворцу Југовића у Крушевцу. Михиз у уводној ријечи даје своје лично виђење
српског средњег вијека. При томе се осјети наклоност коју има према својим
славним прецима: „Дуго се ту већ живи и дуго једнако. Све делује строго и
озбиљно. Без раскоши (што мање драперија), без виткости, помало мрко,
четвртасто и тврдо. Зидови у два тамна тона скоро сасвим голи. Солидно
сиромашно господство... Мајка. Стара жена. Неповијена стаса и мало дрхтавих
руку. Строго и чисто одевена. Блиска стварима око себе, блиским њој...
свађалица без горчине. Забринута за судбину и нестанак старог доброг реда.
Мајка и свекрва у дословном и обичном смислу обе речи“. Ту су и остали јунаци
епске пјесме, али дати као ликови у драми и писац их понаособ описује:
„Страхиња је широк, готово тежак, са мушким, не много лепим лицем човека кога
је прва младост минула, а да он то није ни осетио. Веома сталожен и затворен,
од оних људи што се ретко, а тихо и лепо радују, а чешће још и неприметније
пате“.
У атмосфери Страхињиног дома осјети се јаз између
свекрве и снахе. Оно што цијелој слици даје мало топлији призвук јесте опуштени
и блиски разговор мајке и сина. Мајка чак, баш као и свака домаћица данас,
проговара о српским владарима на помало подсмјешљив начин. Разумљиво је то. Она
је Страхињина мајка и нерадо се мири са чињеницом да ће и њен син, баш као и
многи други синови, довести у питање свој живот или погинути на Косову на
Видовдан. Обраћа се са чуђењем светом
Јовану. Разговор између мајке и сина је толико обичан, људски. Тако би свака
брижна мајка разговарала са својим сином, без обзира да ли је он нека значајна
личност у друштву или не. На тај начин писац остварује блискост са
читаоцима драме. Епски јунак Бановић
Страхиња је сада само обичан син који „ћаска“ са својом мајком пред одлазак на
пут. Слуга Милутин је , како Михиз каже,
„више него слуга“, јако привржен и одан породици. Страхињина жена се не
појављује у првим сценама, али из дијалога између мајке и сина сазнајемо да је
она прилично дистанцирана, задубљена у своје „латинске књижурине“ и нема
намјеру да иде са Страхињом у Крушевац. На мајчину опаску да би требао да мало
оштрије поступа према жени, Страхиња каже: „ Не вреди. Удариш ли силом на жену
ако је од леда, истопиће се, ако је од гвожђа, саломиће се, ако је од ватре,
прегореће. А она је, чини ми се, и од леда, и од гвожђа, и од ватре. Даље
сазнајемо да је Страхиња своју жену добио на витешком турниру и он је сам
свјестан њене несреће: „На силу сам је добио, на случај“. На сцени се појављује
и његова жена : „Ступила је у одају лако, готово чило, али је њено присуство
пореметило неку равнотежу: „Одвећ загледана у себе и зато кратковида. Рођена за
жртву, злочинца и саучесника у исти мах“. Предаје писмо и захтијева да се прочита, али Страхиња то одбија.
Међутим, његова жена чита писмо и у том
моменту видимо епског јунака из пјесме који постаје дубоко скрхан када долази
до дијела писма у коме каже да је туђа у њиховом дому. Ова сцена објелодањује
разлику између неустрашивости епског јунака и људских особина које посједује
лик у Михизовој драми. Страхиња је моли да не чита даље, зна он да га она жели
напустити и отићи у манастир, али је упозорава на рат који предстоји и да се он
можда неће вратити. Која несрећна судбина једног оваквог и јунака и лика из
драме. По свим особинама које посједује, не заслужује овакав живот, без љубави.
Ускоро манастирска звона најављују невољу, настаје
комешање и у одају улази Влах Алија: „Плаве испране очи под суровим челом.
Веома висок, гологлав, сасвим кратко ошишане косе... примитивац. Револтиран човјек револтом инстинкта и
страсти, а не повода и разлога“.
Из дијалога који воде Влах Алија и Страхињина жена
види се да је она јака жена, нимало снуждена и несналажљива, сасвим супротна од
оне жене из епске пјесме. Она са Влах Алијом разговара као са себи равним, што
њега и привлачи и одбија у исто вријеме. На питање ко јој је господар, Влах
Алија добија одговор: „Господар сам ја сама себи. А двори су Бановић Страхиње,
племића и витеза српског, кога нема овде, иначе ви не бисте прекорачили овај
праг, сем као роб“. Одлази са Влах Алијом, али тек када он пристаје да не дира
мајку. Тражи да мајка пренесе Страхињи да одлази својом вољом. Поставља се
питање да ли је то урадила да би спасила свекрву и слугу или да се освети
Страхињи што ју је добио као награду на витешком турниру? Она каже: „Кажите
Страхињи да ме је и овако и онако морао изгубити. Овако је бар црње, дубље и
неповратније“.
|
| | Други чин протиче у приказу дома Југ Богдана који се
разликује од Страхињиних двора по раскоши. Ова супротност је наговјештај и
описа Југ Богдана који се разликује не само од Страхиње који је у драми сабран,
озбиљан и недокучив, него се разликује и од Југ Богдана из епске пјесме. Наиме, у епској пјесми Југ Богдан је тврдог срца, нимало сентименталан и спреман да
казни кћерку према увријеженим обичајима друштва у којем живи. У драми је он
један ведар старац, бритког језика, често ироничан и топао у поређењу са Југ
Богданом из пјесме. Опет се овдје види разлика у сликању епских јунака и ликова
из драме. Југ Богдана Михиз слика као човјека који је свјестан да послије свега
што је било, његова кћерка мора да плати за свој гријех, али га то не може
спријечити да у сјећање призове тренутке проведене са кћерком. У тим моментима
он је близак Страхињи, али не пада му на памет да погази законе друштва у којем
живи. Страхиња изговара чувену мисао која је толико универзална: “Ја не знам те
ваше законе света и века, али знам своје законе живота и крви. Моја је прича мала у тој великој причи
века. Ја не могу и нећу да носим на својим плећима цели век, али хоћу и морам
да носим мали свет који ми је живот поверио. Мени је вашу кћерку поверио живот,
можда није требало то да учини, свакако није требало да то учини, али је
учинио. Она је моја брига, ја има да је бринем. Морам да је бринем. А ја што
морам - ја то и хоћу“ Нико од Југовића не креће са Страхињом када се спрема
да иде у потрагу за отетом женом. Велики утицај на своје синове и мужа у драми
има Мајка Југовића. Њено присуство није очигледно, она је иза малих врата, јако
наглашених бојом, она даје савјете и руководи ситуацијом из позадине. Страхиња
достојанствено подноси ријечи: „Издаја увек дође из срца, зато и јесте
страшна“. Он не може да разумије овакве ријечи мајке своје жене.
Трећи чин је у знаку суђења жени и сестри. Као и у
епској пјесми, али, чини ми се, убједљивије, Страхиња каже: „Ја вам нудим
опроштај, нудим вам своје ћутање и тугу што је све тако било и што је све тако
како јесте... Ништа вам не нудим што већ није било ваше. Мој дом се једном
отворио пред вама да постане ваш, једном и заувек, без обзира шта вам се
десило. Ја не узимам натраг оно што једном дам“. Ово су транспоновани стихови
које изговара Бановић Страхиња у епској пјесми старца Милије Колашинца:
Не дам вашу сестру похарчити,
Без вас бих је могао стопити,
Ал' ћу стопит сву тазбину моју,
Немам с киме ладно пити вино;
Но сам љуби својој поклонио.
Мучан је дијалог који воде Страхиња и његова жена
након „суђења“ од стране породице. Страхиња остаје привидно миран, а превирања
која се у њему дешавају исказује мудрим ријечима: „Рат је наш посао, мушки.
Важније нас ствари чекају него да судимо женама. За који дан судићемо се са
судбином. Гинућемо тамо у крви и мукама, па нека бар људска прича остане за
нама“.
Михиз је овим довршио причу о Бановић Страхињи или је
уздигао до Божанских висина и оправдао стихове старца Милије који кажу:
Помало је такијех јунака.
* Стеријино позорје и
Михизова драма Бановић Страхиња
Бориславу Михајловићу Михизу додијељена је за „Бановић Страхињу“ Стеријина
награда на осмом Стеријином позорју 1963. године у Новом Саду. Награду је
додијелила оцјењивачка комисија ових позоришних
игара у чијем саставу су, између осталих, били и Меша Селимовић и
Слободан Селенић. Колико је лик Бановић Страхиње актуелан, свједочи и извођење
Михизове драме у скорије вријеме, тачније 2010. године такође на Стеријином
позорју. Представу је извело Народно позориште из Суботице, а награђена је за
најбољу мушку улогу, тј. за улогу Бановић Страхиње. За разлику од оне коју је
давне 1963. године извело Југословенско драмско позориште, ова изведба је
осавремењена, стављена у садашњост. Редитељ представе Андраш Урбан о представи
је рекао:
„За мене је овај комад који се бави одређеним
механизмима унутар друштва, али такође и унутар породице, па све до
појединца... Занимао ме је лични ниво приче и непристајање на живот који се од
појединца очекује у контексту политичких и друштвених дешавања. Желио сам да
потенцирамо и хуманији однос према стварности, данас лако прелазимо преко
агресије и злочина, као да нас то не интересује и не размишљамо да средина која
чека издајника и жртву прождире саму себе. Желио бих и да с публиком започнемо
тај дијалог, јер јасан, чист и нормалан људски дијалог, насупрот агресији,
јесте катарза која одражава идеју ове представе“.
Није ли онда Михизов циљ испуњен? Његова драма
„Бановић Страхиња“ је интригантна и данас послије толико година. У вријеме када
се појавила, била је јединствена драма на тему наше епике. Михиз је у својој
драми, служећи се иронијом, говорио о нечему што је некад била светиња.
Историјска драма Борислава Михајловића Михиза доноси
давне националне јунаке као савремене јунаке који проговарају о актуелним
проблемима у друштву.
Колико је личност Бановић Страхиње посебна потврђује и
податак да је пјесма о њему добила чак тринаест варијаната. Двије варијанте су
посебно биле предмет разматрања у мом раду зато што су нудиле највише одговора на питања
у вези са овом темом. То су потврдили и бројни научници и критичари који су се
бавили проучавањем пјесама о Бановић Страхињи.
Епски јунак је био повод за размишљање о томе колико су
његове особине нешто што окупира пажњу и у данашње вријеме. Михизова драма
поново проговара о давнашњим националним јунацима као савременим ликовима који у његовој драми нису ограничени историјом
и судбином у оквиру епског дјела. Они постају ликови универзалних домета, а
читалачка и позоришна публика може у драми пронаћи елементе стварног живота и дубоко промишљати о њима.
|
|
