Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________10_




 Да се подсетимо | Павле Угринов 

  СНОВИ О КОСАНИ 


 

ПОГРЕБ

 

Сан је био отегнут, као погребна музика, која га је читаво време пратила.

Посреди је заиста сахрана, мада нигде није било ни ковчега, ни венаца, ни неке посебне ожалошћене поворке.

Најпре сам свратио у Косанин стан, да јој изразим саучешће због смрти њене мајке, која није била баш пријатељски наклоњена према мени.

У великој соби, са међуратним модернистичким намештајем, седела је родбина у меким јастуцима. Пре је личило да су се ту скупили да мало попричају него да оплакују покојницу.

Косана ми је сместа пришла, подигла часицу за покој душе мајци и предложила да се касније видимо у - Клубу!

Клуб је једна огромна декорисана просторија, са дугачким изукрштаним теписима, који је деле на четири дела. У свакој четвртини седе групе отмено обучених људи и жена за столовима и ћаскају. Чује се неки оркестар који свира погребну музику. Упркос томе, свет је прилично расположен, чак весео.

Тражим погледом Косану. Идем прво једним тепихом до краја, затим се враћам и скрећем на други тепих, успут стално осматрам, али је нигде не видим, чак ни њене рођаке из стана, никог заправо ту и не познајем коме бих се обратио да ме упути.

Мимоилазим се са келнерима, који на тацнама носе пиће у малим чашицама. Једна група их се окупила на самом излазу, код двокрилних врата, да се договоре где ће ко служити. Препознајем једног старијег келнера, чујем како каже свом колеги, показујући дискретно на мене: ''Знам кога тражи!'' А онда гласније да и ја чујем: ''Али она је у новом стану!''

Излазим из Клуба и неочекивано се затичем у доњем делу парка Планкерт у Петровграду, на стази која се благо спушта ка излазу на улицу. То је део парка преко ког сам врло ретко пролазио и увек ми је био прилично загонетан, због својих густих жбунова и чудног, скривеног осветљења.

Застајем код самог излаза, пред гвозденим вратима, подижем поглед ка згради преко пута, ка прозорима на трећем спрату, где се налази Косанин нови стан. Да ли је само њен? Или наш? Сад кад је мајка умрла?! Tо још није јасно. Кућа је веома модерних линија.

Одједном видим Косану како излази из куће, са неколико другарица, и полази према парку, као да тек сада иде у - Клуб, који је изгледа баш у том парку.

Срећемо се насред коловоза. Она се издваја из групе и припија уз мене.

''Идем на сахрану!'' каже и даје ми свежањ кључева.

''Ти дотле погледај стан!'' додаје и одлази.

Стан је празан. Разгледам распоред соба; нисам још начисто чији је то стан и зашто треба да га видим. Ако је наш, зашто ми то није рекла? Прилазим прозору и гледам на улицу. Видим читав парк Планкерт и зграду Клуба на левој страни а Црвеног крста на десној.

Улицом се лагано креће погребна поворка црних аутомобила. Али немам утисак да се крећу према гробљу, већ према пристаништу, где ће ковчег вероватно укрцати на неки брод. У истом часу се досећам да има два гробља.

Излазим на улицу; пуста је. Није искључено да ми се она погребна поворка црних аутомобила само причинила са прозора стана.

Уто наилази један такси и ја га заустављам.

''Да ли знате на ком гробљу ће бити сахрањена госпођа Н. Д.?''

Шофер клима главом и каже:

''Улази!'' - затим даје гас и полазимо на сасвим супротну страну града.

На гробљу, на крају Улице цара Душана, нема никакве сахране.

''Закаснили смо!'' примећује шофер. ''Сви су већ отишли!''

Кажем му да ме вози назад, у Малу Америку, где сам се укрцао.

''Видели сте, јурио сам!'' оправдава се.

Поново сам пред зградом у којој је ''наш'' стан; на раскрсници стоји Косана и осврће се око себе. Прилазим јој.

''Такси ме је одвезао на погрешно гробље!'' правдам се због свог изостанка.

''Главно је да смо је сахранили!'' одговара и грли ме. ''И да смо се ти и ја сада нашли!''

Обучена је у прозирну хаљину; изгледа као да је нага. Обухватам је рукама и привијам уз себе. Наша нежност нас надахњује и испуњава.

''Стан је скоро празан!'' кажем. ''Нема у њему намештаја!''

Она ме свеједно повлачи према стану.

''Пренећемо у њега ствари из старог стана!'' каже.

''Свиђају ми се они меки јастуци!'' кажем.

''И мени!'' каже. ''Мислила сам на њих. Они су ту, иза једних врата!''

Увече излазимо из стана и идемо загрљени средином улице. Али то је нека улица са правоугаоним каменим коцкама, вероватно неког приморског градића.

''На тераси, испод перголе, наћи ћемо се са сватовима!'' каже. Како је нисам разумео, додаје: ''То је наша свадба! Ниси ваљда заборавио?!''

На тераси под виновом лозом већ је гужва. Једва налазимо слободно место на једној клупи поред саме ограде. Седимо окренути мору. Још неко седа на исту клупу и ми се стискамо једно уз друго.

''Овај брод носи моје име!'' каже Косана.

''Зар нисмо на тераси?'' питам.

''Да, на тераси брода! Погледај!''

Нагињем се преко ограде, видим мрачно море, а на прови брода читам њено име. Поново седам уз њу.

''Када ћемо се вратити у луку?'' питам.

Она ме гледа право у очи:

        ''Никад, мили мој!



 

ЈЕДНО СА КОСАНОМ

 

Нежно прислањамо образ уз образ; затим исто чинимо уз други образ. Али то нису обични додири, већ најмекша нежност, која траје све док не осетимо међусобно прожимање...

Шта представља то прожимање које осећамо, питамо се погледима, јер речи нас увек само раздвајају, удаљавају, разбијају. Оно је не само срастање једно у друго већ и - поисто-већење...

Ми смо једно срасло биће. Али не биће са два тела, две главе, четири ока и двоје усана, већ биће без тела, једно астрално јединство које се не може разлучити...

Затим поново постајемо два тела, али испуњена још присутним осећањем доживљеног поистовећења.

''Ја сад морам код мајке, на Нови Београд, чека ме!'' кажем. ''Шта ћеш радити док се не вратим?''

''Отићи ћу у биоскоп!''

''Жао ми је да идеш сама!'' кажем. ''Никад нисмо ишли раздвојено у биоскоп!''

Али тешко ми је и да јој предложим да иде са мном чак до блока 45, јер је управо дошла на факултет.

То је Филолошки факултет; већ одавно нисмо студенти, али факултет је остао место нашег састанка у граду.

''Идем са тобом!'' каже одлучно. ''Не желим да се растанемо!''

Схватам да уопште није важно одакле је и кад је дошла и да је свеједно куда идемо, само да смо заједно...

Приљубљени једно уз друго пролазимо кроз ходнике факултета; толико смо се поисто-ветили, да нас више нимало не брине где смо и куда идемо; толико чак да више и није потребно да будемо заједно, јер смо то стално...

''Када се вратимо, ићи ћемо у биоскоп!'' кажем. ''И ја хоћу да погледам тај филм!''

''Још се само данас даје!'' каже.

Узимамо такси да што пре стигнем на Нови Београд. Седимо на задњем седишту, стиснути смо, сунце нам греје леђа кроз задњи прозор. Меко нам је, топло, све више урањамо једно у друго, опет се прожимамо, па стапамо... Није то заљубљеност, већ претапање тела, као у сваком сједињењу, док не ишчезну.

Ми се више не видимо; само се осећамо, као у сну...

Кажем возачу где да стане.

Излазимо; пред кућом смо у којој станује моја мајка, у стану на другом спрату, који гледа на Саву и Аду Међицу.

''Док ти разговараш са мајком, ја ћу прошетати по кеју!'' каже.

Застајем; збуњен сам за тренутак.

''Па она је у Молу! Сад сам се сетио! Отпутовала је још пре месец дана!'' кажем.

''У Молу?!'' пита зачуђено. ''Што је толико пожурила? Лето још није стигло!''

''Идемо горе!'' кажем. ''После ћемо заједно прошетати по кеју!''

Пењемо се на други спрат; пред вратима мајчиног стана она вади из џепа кључеве и откључава врата. То ме чуди, утолико више што и ја држим кључеве у руци...

''Одакле ти кључеви од стана?'' питам.

''Па твоја мајка ми је дала!'' каже.

То ме за часак чуди, али пошто знам колико јој је наклоњена, престајем о томе да мислим.

Улазимо у стан...

То није мајчин стан, већ њен стан, који је такође у овом блоку!

Свеједно нам је; ми смо једно, ма где били...

Срасли смо, не можемо више да се раздво-јимо...



 

Косанина ваздушаста коса

 

Будим се из дубоког сна пренут силовитим отварањем собних врата и одмах се осврћем према њима. Видим Косану како раздрагано трчи ка мојој постељи, а у њеној позадини су двокрилна врата, браон обојена и доста тешка, отприлике као она у Молу између двеју соба, трпезарије и спаваће собе. Извио сам врат и она ми прилази, баца се на колена поред кревета и припија своје усне на моје. Кажем јој да сам врло дубоко спавао и да сам се ознојао. Показујем јој овлажену пиџаму и устајем са намером да се истуширам. Успут јој довикујем да ме сачека, да не оде...

Враћам се и затичем је у кревету. Окренута је леђима, видим јој један део разголићеног рамена, прилазим и љубим га. Осећам опојан мирис постеље, као да је попрскана најфинијим парфемом, или је то мирис њене лаке, ваздушасте косе, у коју заривам главу.

Она се окреће, насмејаног лица, али тужно каже:

''Знам да нисам ту!''







(1926 - 2007)