Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________3_


  Ђурин кутак  

 ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити 





 

Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете године Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје, афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман.

Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима преставити Ђурин први роман.




 

3.

ДВИЈЕ УДВОРНИЧКЕ ЗВЈЕЗДИЦЕ

У ОЧИМА

 

- Ту ћеш бити, у мојој соби – рече мој нови газда, лијеп мушкарац, висок као мој бивши газда, и спусти ме на ћилим. Док је он припремао све за мој боравак, ја сам пажљиво разгледала собу. Велики регал са мноштвом књига уз један зид, на другом зиду слике, уз прозор сто и столица. На вратима повисоко залијепљен плакат шаховске олимпијаде на Малти 1980. године. На поду дебео саг.

Газда ми најприје донесе здјелицу с млијеком. – Ово је за тебе, мали мој псићу – рече и спусти посуду на под.

Види, види, газда мисли да сам ја дечко, он не слути да сам цурица. Ах, како ће се изненадити када то сазна. Јао мени, може ме избацити из стана!

Већ по мирису сам осјетила да је млијеко огавно, мирисало је друкчије него оно код моје мајке, а кад сам га лизнула, стресла сам главом.

- Одвратно – рекох, али газда није разумио мој говор као ни ја његов.

- Само то попиј! Морам направити нешто за тебе – рече и изгуби се из стана.

Остадох сама. Била сам гладна, попила сам то смрдљиво млијеко. Тако ће ми бити читав живот, помислила сам. Газда се убрзо врати с песком у тацни.

- Овдје ћеш пишкити и какати – рече он, али га, наравно, нисам разумјела.

Ускоро се појави Стари газда. Њега нисам очекивала, ухвати ме страх, нисам знала како ће он реаговати. Избациће ме из стана – помислих.

- Имамо новог станара – рече Млади газда Старом.

- Не разумијем, каквог станара? – намршти се Стари.

- Погледај – отвори Млади газда врата своје собе и ја се нађох у предворју да се суочим с оним ко одлучује о мојој судбини.

Умиљавала сам се, вртила пријатељски репом, жељна да му се додворим, да му се увучем под кожу. Пасја посла! Зар би без тога пси били пси?

Млади газда ме подиже и стави на длан. Ја сам молећиво гледала у Старог газду. У мојим очима свјетлуцале су двије удворничке звјездице.

- Зар није диван? – упита Млади газда.

- Диван? – зачуди се Стари газда. Његов строг поглед натјера ме да задрхтим. Он ми задиже репић и рече:

- То је цурица, а не дечко!

- Ја сам сигуран да је мушко! - категорички рече Млади газда.

- Ти не разликујеш мушко и женско! – Стари газда ме положи на леђа:

- Ако је мушко нађи му пишу!

Млади газда је гледао међу моје ноге и тврдоглаво рече:

- Ја још мислим да је то псић, а не кујица.

- Мисли што хоћеш! Зар у твојим годинама још ниси научио разликовати цурицу и дечка? – Нашали се Стари са сином. - Не слажем се да станујем са псом у истом стану, а сигурно се неће сложити ни мама, она се јако боји пса.

Опет сам задрхтала као трстика на вјетру, нема наде да ћу остати у овом прекрасном стану, завршићу на улици као многи напуштени пси и мачке.

Стари газда се сложио да сачекају повратак газдарице с мора па да одлуче о мојој судбини. Чекала сам госпођу која се плаши пса, не знам зашто би се мене плашила, ја сам још мајуцна, сасвим безопасна. Чуваћу им кућу кад нарастем, чврсто обећавам! Како да им то кажем кад они не разумију псећи језик?

Телефоном су јавили Газдарици да у кући има промјена, пажљиво су јој саопштили да сам ја нови станар како се не би изненадила и уплашила када дође.

Чекала сам је пред вратима у предворју. Појавила се на вратима, обучена у лагану љетну хаљину, знојна и уморна, са тамним сунчаним наочарима, у десној руци је имала лаган кофер од жутосмеђег скаја. Кад је отворила врата и угледала ме раздрагану, изненађена, крикнула је:

- Звијер! – устукнула је два корака натраг, кофер јој је испао из руке.

Ја сам је зачуђено погледала. Зар се и мене овако малене може неко уплашити, али брзо сам се снашла и почела пријатељски махати репом.

Пришао је Млађи газда, узео ме у руке, подигао и почео ме миловати.

Рекао јој је:

- Погледај је, помилуј је, неће ти ништа!

Требало је времена да задобијем повјерење Газдарице, коју је, кад је била дијете, напао сусједов пас и од тада је носила сталну трауму у души. Није ишло лако, али сам била упорна удворица. Завољела ме.

►►



 

4.

ТУЖНИ ОСЈЕЋАЈИ

У ПОЛУДЈЕЛОМ СРЦУ

 

Тог дебелог човјека Стари газда је добро познавао. Давно, радио је у Рафинерији. Газда је био предсједник синдиката за више одјељења. Свако јутро је ишао у преглед постројење, навраћао и у Старе механичке радионице, размијенио по неколико ријечи са пословођама, бацио поглед по радионицама, да стекне увид у стање у том дијелу своје синдикалне организације.

Свако јутро кад долази на посао Мато би свратио је у кантину, у Голубињак, купио читав сандук пива, 25 флаша, донио у радионицу, сјео на клупу поред прозора, почињао пити. Тако до краја радног времена. Ништа није радио, пословођа се устручавао да му да било какав радни задатак, пијаног га није смио слати на постројење.

Мато је празнио боце, нервозан, увијек припит, досађивао се, узнемиравао раднике који су марљиво обављали своје послове, свађао се с њима. На крају сваког мјесеца Мато је примао плату, као да ју је зарадио, сви су радници добро знали да Мато није зарадио ни најмањи новчић за цијели мјесец, почињали су гунђати, неће они радити за испичутуру. Пословођа је ослушкивао то гунђање, пријетила је побуна.

Једног дана Матин пословођа је тражио савјет од Старог газде, морали су потражитуи рјешење проблема званог Мато. Посавјетовали су се са љекаром, договорено је да пошаљу Мату у инвалидску пензију. Није било другог рјешења, Мато је имао дванеаст година радног стажа, био је премлад за пензију. Измишљено је да Мато има болесне бубреге, љекарска комисија је схватила проблем и сложила се да се  тог бадаваџију пошаљу у пензију.

Након десет година Стари газда је обновио познанство с Матом. Мато је градио нову кућу, требало му је новаца за довршење, одлучио је продати комад земље, запуштен, зарастао у коров и небригу. Стари газда је тражио прикладну парцелу, желио је засадтити воћњак. Чуо је да Мато продаје на брду уз ријеку Купу земљиште, дошао да то погледа. Коров на њиви се разрастао.

- Морам видјети што купујем, покоси то, па ћемо онда разговарати, ако цијена буде умјерена - рекао је могући купац.

Договорили су се у вези с куповином. Стари газда није ништа хтио препустити случају, у уговор је стављено да ће Мато поправити пут, узорати њиву, истањирати је. Плаћање ће бити у три рате. На захтјев Старог газде, Мато је узорао и истањирао парцелу, затражио да се то плати, иако по уговору то није требало платити.

Сједили су у Матиној кући, Мато је био ошамућен од пива. У кући је била и Матина жена.

- Па колико тражиш за тај посао? – упитао је Стари газда који је добро знао што стоји у уговору, која је Матина обавеза.

- Шесто динара - рекао је Мато. Из дебелог, као бундева округлог лица, као јагода црвеног од пића, жмиркале су ситне лоповске очи.

- Мато! – ускликнула је изненађена високом цијеном Матина жена.

- Па добро, нека буде четристо - Мато је нагло спустио цијену.

Стари газда није хтио Мату подсјећати на то што пише у уговору, платио је оно што није морао. Одлучио је да од Мате не тражи никада никакве услуге.

У прољеће су моје газде уредили лијеп врт, засадили су купус, кромпир, парадајз, краставце, лубенице, нешто граха и паприке. Ујесен Мато је посјекао свих 38 главица купуса и одвезао их кући. Сједио је на ниској дрвеној клупици, дуго посматрао засаде, чинило му се да се преварио, прејефтино остао без лијепог имања. Сељаци су га задиркивали, говорили му да нови власници из те земље извлаче користи само за годину дана више него што је он добио за њену продају. Мату је почела прогонити мисао да је преварен.

Ујесен је Стари газда на имању засадио два реда воћа, двадесет четири воћке, по дванаест јабука и шљива. Воће је добро напредовало, боље него у селу и  код викендаша. Из године у годину било је све више воћака на имању. Стари газда је оградио имање да му дивљач и нежељени гости не могу улазити у воћњак, мувати се по његовом врту, правити му штету. Мати то није било право, имао је осјећај да му се отима нешто што је његово. Одлучио је да се и он прихвати посла, узорао је своју уску, дугачку парцелу, засадио четири реда винограда. Мато је покушао присвојити мало земље од рођака.

Стари газда и Газдарица су одлучили да саграде малу викендицу. Пред зиму кућа је била под кровом. У прољеће Мато је сједио на дрвеном сточићу, испијао пиво, гледао кућу, уздисао, тужни осјећаји гомилали су се у његовом полудјелом срцу. Није му изгледало да прекрасно уређено имање с воћњаком и вртом напредује, чинило му се да он пропада, заостаје. Гледао је имање које су сељани и викендаши хвалили, истицали га као најљепше међу викенд имањима уз Купу, на подручју Старе Дренчине, Вурота, Бреста и Мале Горице. Мати се чинило да је тај напредак остварен само зато што је земља коју је продао више него добра, а он ју је продао у бесцијење. Као нежељен гост у властитој кући угнијездио му се у души осјећај да је преварен и све више се тај осјећај повећавао, гризао га!

Ја и Стари газда дошли смо на имање, ускоро је стигао и Мато с трактором. Није још скинуо алат, пиво и столичицу с трактора. Стари газда је пошао да га нешто пита, мене је оставио у ограђеном имању, затворио је жељезна врата, бојао се да не угризем Мату. Узверала сам се по плетеној жици, пребацила преко ограде. На завршетке жице изгребла сам трбух. Стари газда је атлетски грађен, у младости се бавио гимнастиком, покретан је, брз, вјешт и сналажљив, знам да би он тромог Мату могао истући без проблема, али ја сам за сваки случај стала иза леђа Старог газде, ако треба помоћи ћу му, крвнички ћу зграбити Мату за ножурину, зарићу оштре вучје зубе у њу, изуједаћу га док кажеш – кекс.

Газда је разуман, мирољубив човјек, није му падало на памет да се туче, тучу је сматрао глупом, знао је да се сви проблеми могу ријешити на миран начин. Тако је поступао, тако се односио према људима, кад он проговори у његовом гласу нема непријатељства, топлина његовог гласа смирује људе, гњев им попушта.

Мато је дошао прскати виноград. Газде су између редова воћа засадиле поврће, паприку, парадајз, кељ, купус, фефероне. Почеле су врућине, јули је, сунце немилосрдно пржи, запријетила је суша, уништиће им сав труд, све ће се посушити! Мато је живио ту у Старој Дренчини. Сада је ријека Купа граница између зараћених Срба и Хрвата. Мато је био обучен у ратну униформу, наоружан, чувао је стражу на улазу у село, сеоски предсједник стране на власти.

▼▼▼

▲▼▼

- Што мислиш да ли бих смио са приколицом из Купе у бачвама возити воду да залијевам поврће? За два дана све ће ми врућина уништити - хтио је Газда чути Матино мишљење, он боље познаје ратне прилике.

- Немој то радити, убиће те гадови отуд, узми од мене воде колико хоћеш, ја имам одличан бунар, брзо се пуни - волио је Мато да се похвали, уживао је да може бити неком од помоћи, да то виде његови сељани, који га не воле.

- Зашто мислиш да би могли пуцати на мене?

- Никад се не зна, сигурно је сигурно, рат је то!

- Ја бих зачас напунио двије бачве водом и брзо се удаљио, не би се они ни снашли, не вјерујем да стално чуче на другој обали и чекају да запуцају.

- Сигурно је сигурно - мудро је поновио Мато. – Какво ти је ово куче? – упитао је циљајући ме оштрим погледом притворених ситних очију, утонулих у пуно округло црвено лице.

- А, ово? Моје штене? – окренуо се Газда, сагнуо се, узео ме у наручје. - Мој чувар, псетари кажу да је ово најбољи пас на свијету, Холандски чувар. За који мјесец, кад још мало порасте, биће страшна моја кујица - хвалисао ме је мој Газда. Осјетила сам у Мати нови талас мржње. Он то није могао контролисати. Кад је Стари газда поставио ограду око имања, Мато је то дочекао с гњевом. Као сусједова, Рупчићева куја Метка, Мато је уживао да се мува по овим брдима, изгледало му је да је то његово царство, да брда припадају њему. Крађа је била његов ужитак. Кад нешто украде, радостан је као дијете, сматра то подвигом.


Наставак у следећем броју Суштине поетике!
______________________________________________________________