Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________4_

 Књига  живота 

 Драгица Бека Савић | песме 


 

Књига  живота

 

Дете је tabula rasa, књига празна,

коју ће живот тек да пише.

У њу ће стати осећања разна,

срећа и бол гумом се не брише.

 

Страница свака је део живота

и та се књига на рођењу отвори.

Некад се наниже и страна стота,

а некад се књига прерано затвори.

 

На пелиру белом  ће живот,

исписати и срећне и тужне романе.

И топла колевка и хладни кивот

и срећа и туга, све у књигу стане.

 

Не прескачи странице из књиге живота,

проживи их од прве до последње.

Пусти, нека се наниже стота

и  још једно лето Господње.



 

Туђе место

 

Устајеш из постеље вруће,

у туђем срцу заузимаш туђе место.
Хладна је соба непознате куће,

где је друге доводио често.

 

Говори ти лажи слатке,

побегла би, али немаш куд.

Ништа горе од памети кратке,

кад додир замирише на блуд.

 

Грешна се њему поново враћаш,

док те топи страсти пламен.

Кајањем грижу савести плаћаш,

празна ти душа тешка као камен.

 

Док прстима по твом телу шара,

похотно се њему дајеш.

Он ти пољупцима душу пара,

а ти као пас мезимац лајеш.




 

Драгица Бека Савић је рођена  10. 10. 1958. године у угледној породици Слијепчевић у банатском месту Сечањ, где је завршила основну школу и гимназију. Дипломирала је на Правном факултету Универзитета у Београду.
По занимању је дипломирани правник, а по вокацији песникиња.

До сада је објавила две збирке песама.

Живи и ствара у Бачкој Паланци.



 

Не  волим

 

Не волим,

када мраз хладном оштрицом погуби цвеће

и заледи га да никада не замирише.

Ниједан пупољак преживети неће

и неће процветати никада више.

 

Не волим,

када млади рузмарин у корену посеку,

да никада не види кићене сватове.

И не волим када сузе потеку,

зато што људи воде ратове.

 

Не волим,

летњу мрачну олују,

што кида жито које класа.

И не волим када се не чују,

птице прелепог гласа.

 

Не волим,

када вода нешто носи,

неко несрећно убого биће,

које само своју срећу покоси,

да не дочека зору што свиће.

И угаси се пламен живота довека,

мрачне силе у ледену воду вуку,

О, Боже,

шта ли то тера човека,

да на себе дигне руку.

 

Не волим...



 

Опроштај  тражим

 

Због изречених тешких речи,

савест ме разара и кида.

Грешник сам што моли и клечи,

сад тонем у земљу од стида.

 

Због датих обећања празних,

нестајем као Атлантида.

Због лоших поступака разних,

сад тонем у земљу од стида.

 

Због грешака које починих,

слеп и поред очињег вида.

Један сам од грешних и виних,

 

сад тонем у земљу од стида.

Своје грешке кајањем блажим,

јер грешан сам, опроштај тражим.