Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________11_

 Песник из дијаспоре | Мирослав Б. Душанић 




 
https:/www.knjizevnicasopis.com/broj-15/pesnici-iz-dijaspore-miroslav-b-dusanic/11041375_403178149842417_596433676_n-compressed.jpg

Мирослав Б. Душанић је рођен 1961. у Појезни, општина Дервента, БиХ. Од 1990. живи у избеглиштву (Хилдесхајм у Немачкој), пре тога живео и радио у Београду. Пише и објављује на немачком и српском. Бави се и превођењем. Заступљен у многобројним антологијама, ауторским књигама и часописима. Био члан интернационалне књижевне групе „ProLyKu“ и уредник за поезију у часопису "Schrieb" из Ердингена. За поезију награђиван (2006. трећа награда реномираног часописа "Die Berliner Literaturkritik", 2007. прва награда библиотеке и музеја града Цириха). Његову поезију и ауторски блог трајно архивира Немачки архив за литературу (Deutsches Literaturarchiv — Marbach) као и Виртуелна библиотека за Германистику (Germanistik im Netz). Превођен је на румунски, португалски и шпански језик.



 
ПОЕЗИЈА НИЈЕ ТЕРАПИЈА

Не дајте се заваравати
Поезија није терапија –

Добра је у досадна поподнева
И предвечерја
Када су видици замагљени
Када очекујеш брод на пучини
Када зажелиш старост да заборавиш
И потом смрт

Поезија није терапија
Може се узети без ограничења
И у свако вријеме –

И када си на позорници
И изван ње
Уз музику Баха или Рахмањинова
Када дођеш из храма
Када се припремаш за сан
Сам или сама
И испираш дан и његове слике из очију

Поезија није терапија
Не надокнађује пропуштени живот
А зна да понесе као лађа –

И не извлачи из загрљаја сиромаштва
Не отклања неправду нити ослобађа
И када се узима у огромним количинама
Тешко пада на празан стомак
Јер није замјена за сендвич и шољу чаја
Свеједно како је жвакао и испијао
С радошћу или из очаја


 
МИЛОСТИЊА

У сну сам ишчекивао милостињу
Није ми јасно због чега
И шта је томе претходило
Када сам се пробудио
Између прстију ми парче хљеба
Као што га је и отац некад држао



 
УМЈЕСТО ЕПИЛОГА

нигдје никог у црнилу овом
нико да ми се у оку огледа
пусте су цесте
да бих продужио кретање
бројим кораке

кући ми се враћа
покајнички
на крст и љуте коприве
тамо ме мајка ишчекује
без слова и јаука

и заспим уморан и згрчен
и знам да је и то злочин


 
НЕ ПАМТЕ ТРАВЕ МОЈЕ КОРАКЕ

не памте траве моје кораке
поља и долине заборавили стопе моје
и жалосно повиле се
врбе до земље

и све ми некако нејасно и чудно
само што не јаукнем

а немам времена да одгонетнем
изненадни залазак сунца
дан ми измакао
и населила ме зебња
срце да ми премре у тишини
тврдој

и недостаје ми кисеоник
и глас човјека
оглашавање звона
говор лишћа
и тражим птицу на небу
било какву грабљивицу на жбуну
на цвијету
у трави
у високој папрати

и не желим убог и стар да се утопим
у овај простор без ријечи
и будем сам

и растужен испраћам облаке
на путу ка западу
и дуго посматрам вијугаву стазу
крајпуташ камен и његову бјелину
тражећи нужан склад
који би ме охрабрио
да не размишљам о пролазности
о пустоши у души
о стању нереда и хаосу
о варљивости сузних очију

и знам да неће доћи
а ипак ишчекујем ужурбаног путника
намјерника
да ми се придружи
да заједно избјегнемо ноћ


 
У СОБИ

Живим скривен
као истина.
Затворен у соби
ћутим и трпим.
Бришем крв с рана
док ми се
руке не заморе
.