Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________15_




 Уредниково ћоше 


 

Часопис Суштина поетике излази више од годину дана захваљујући вама који повремено шаљете своје радове и сталним сарадницима. Као уредник улажем много рада, труда и средстава да би часопис сваког месеца излазио у издањима која сте имали прилику да видите. Досад сам врло ретко објављивао било шта од свог стваралаштва јер сам сматрао да је неприкладно, и  зато што сам првенствено хтео да дам прилику свим квалитетним ауторима, мање или више познатим.

Читајући разне часописе сличних садржаја, видео сам да се поједини уредници нимало не устручавају од објављивања својих радова. Зато сам од овог броја одлучио да редовно или повремено (нисам још сасвим сигуран)  уведем страницу УРЕДНИКОВО ЋОШЕ на којој ћу објављивати своју поезију, прозу, сатиру, коментаре.


Хвала на разумевању.



Пише: Анђелко Заблаћански
___________  ____________________

Рецензија коју сам написао за збирку песама

Споменке Денде Хамовић -  Крила лептира.


 

ИСКРЕ ДУШЕ

 

Са поетиком Споменке Денда Хамовић сусрео сам се пре него што сам прочитао иједан њен стих. Захваљујући новим технологијама и друштвеним мрежама, запазио сам њене коментаре на стихове старих мајстора поезије Шантића, Дучића. Црњанског... Помислио  сам – неко ко овако надахнуто пише о нечијим стиховима вероватно има и своја стихована чеда. Додуше, у почетку је била изричита да поезију само воли али да не пише. Али како се „заклела Земља Рају да се тајне све одају“, тако се и она несмотрено одала шаљући ми песму за часопис који уређујем потписану псеудонимом. Поетику сам препознао и једва је приволео да призна да је песма њена. У неколико наредних бројева објављивали смо под псеудонимом Вера Нада, али сам је на крају убедио да су песме, мада занатски неуједначене, у песничком и поетском смислу сасвим у реду. Ослобођена стега, поетеса Денда Хамовић потражила је своје дуго скриване, а и у скорије време написане стихове и склопила збирку песама На крилима лептира која је пред нама.

Књига је састављена од три поетске целине: Живот је неодољива варалица, Из искре ока у срцу свиће зора и Песме душу милују и тугу у живот исклијају. Мој лични закључак је да су ти делови могли бити било како распоређени у збирци, чак би се могло започети последњим, јер песме су негде са изворишта живота, али да бисмо се вратили на почетак морамо завирити у сопственост, истражити ходнике душе што песникиња и чини у првом циклусу Живот је неодољива варалица од прве песме Пламте крила где  себе „открива“ другима, док у другој, У огледалу, она завирује у себе (Гледаш ме/мазно се извијајући. /Ја знам да није тако!), да би, тако дубоко уроњена у себе, завршила стиховима: Запевај! - Одмори се!/У себи тражи се! /У одсјају сребра не гледај се!/.  И цео циклус, можда и цела збирка (осим неколико песама последњег циклуса) је прекопавање и тражење себе у себи, себе у времену и људима, људи и прохујалог, промаклог трена у себи. Песме Споменке Денда Хамовић, мада понекад непевљиве, животне су и тешке. Не тешке у смислу да су неразумљиве (мада се мора признати да се њене метафора често морају добро рашчланити да би се дошло до суштине), већ тешке као уздах који их је изнедрио.

У другом циклусу Из искре ока у срцу свиће зора, осећа се сва разиграност детета у песнику, кад се скину све стеге и окови и пусти речима да лете по папиру. То се лепо може осетити у песмама Једна прича, На обали, а посебно у песми Танго и валцер спајајући већ у самом наслову врелину, присност, додир са једне стране, и то окретање у круг што је врло често одлика живота без врелине, присности, страсти (Танго из душе валцером замени/Корак усклади и уздах крви свени). Други циклус, по мотивима и снази неспутаних осећања,  по мом субјективном мишљењу и најјачи, јер о љубави и страстима се најјаче може и писати и ту се издвајају песме Теше вино, Ритам, Извор... Ипак, посебно место заузима песма Загризи. У дванаест стихова стала сва филозофија повезаности љубави и страсти. И љубав без страсти, и страст без љубави су недогледна празнина.

Трећи циклус Песме душу милују и тугу у живот исклијају,  мада обимом најкраћи, по садржају је најболнији. Сећања, сећања, сећања. На драге, на умрле, на детињство. Овај циклус је и сувише личан, али толико део отворене душе да мора читаоца дотаћи.

И да закључим, поезија Споменке Дендa Хамовић свакако није антологијска (а шта је опет мера за то), има недостатака, али је поезија која нас дотакне као искра из душе. Ово је поезија која се не чита очима већ срцем. Свакако вреди штампати збирку песама На крилима лептира што топло препоручујем, а на радост љубитеља поезије која се никад не прочита већ увек са новим жаром ишчитава.





Моје три песме

 
СЕПТЕМБАР

На врху крошње лист што небу стреми
Недозрелом плоду црв је први гост
Роса хладна - трагови лета неми
И на једну обалу наслоњен мост

Недоумицу новом дану краде
Још врео и ћутљив сунчеви зрачак
Као у оне године безбраде
Јетко се душом проспе наде трачак

Сваки нов дан гњлим се воћем храни
Украј стабла стало минуло време
Где лето, где јесен – на којој страни
Септембар – радост или тешко бреме

Из погледа бежи небо чисто
Вране у магли већ слути јутро свако
Ветар глас носи - никад више исто
Док лист с врха крошње већ пада полако



ПИЈАНСТВО

Пијем - да бих веровао лаж је
Истина која душу ми слама,
Да бол што горчину ми даје
Проћи ће кроз живот сав у ритама.

Пијем - јер трезан се силно бојим
Да за неког другог блистају јој очи,
А умилно рашчупану косу што волим
Мрсиће неке прошле, блудне, ноћи.

Само пијан ја знам да ме воли
И душу своју као росу чисту,
Због које трезног понос ме боли,
Ставиће пред моју душу исту.

Зато пијем ове ноћи луде,
Јер трезан не смем да је волим
Због сујета што истини суде,
Пијан клечим пред нагоном голим.



НЕДОСАЊАНИ СНОВИ 

Заборавио сам кораке без посртања
Све недосањане снове на дивљем облаку
И ноћи заборавих пуне свитања
Ухапшен од живота у вечитом мраку

Пронашао сам душу у паучини ока
Пијанство у бескрају видика васионе
Заборавио сам уздах у бразди заскока
Заробљен на лађи што неповратно тоне

Заборавио сам мирис росе негажене
Месечеве сенке на девојачким грудима
Пронашао сам мисли звезде угашене
Тежњу ка псима и црвима а не људима

Заборавих сва лутања маглама ума
Разузданост пролећа у освите лета
А сазнадох истину на друму без друма
Убијену жељу да део сам овог света