ИСКРЕ ДУШЕ
Са поетиком Споменке Денда Хамовић сусрео сам се пре него што сам
прочитао иједан њен стих. Захваљујући новим технологијама и друштвеним
мрежама, запазио сам њене коментаре на стихове старих мајстора поезије Шантића,
Дучића. Црњанског... Помислио сам –
неко ко овако надахнуто пише о нечијим стиховима вероватно има и своја
стихована чеда. Додуше, у почетку је била изричита да поезију само воли али да
не пише. Али како се „заклела Земља Рају да се тајне све одају“, тако се и она
несмотрено одала шаљући ми песму за часопис који уређујем потписану
псеудонимом. Поетику сам препознао и једва је приволео да призна да је песма
њена. У неколико наредних бројева објављивали смо под псеудонимом Вера Нада,
али сам је на крају убедио да су песме, мада занатски неуједначене, у песничком
и поетском смислу сасвим у реду. Ослобођена стега, поетеса Денда Хамовић
потражила је своје дуго скриване, а и у скорије време написане стихове и
склопила збирку песама На крилима лептира која је пред
нама.
Књига је састављена од три поетске целине: Живот је неодољива варалица, Из
искре ока у срцу свиће зора и Песме душу милују и тугу у живот исклијају.
Мој лични закључак је да су ти делови могли бити било како распоређени у збирци,
чак би се могло започети последњим, јер песме су
негде са изворишта живота, али да бисмо се вратили на почетак морамо завирити у
сопственост, истражити ходнике душе што песникиња и чини у првом циклусу Живот
је неодољива варалица од прве
песме Пламте крила где себе
„открива“ другима, док у другој, У огледалу, она завирује у себе (Гледаш ме/мазно
се извијајући. /Ја знам да није тако!), да би, тако дубоко уроњена у себе,
завршила стиховима: Запевај! - Одмори се!/У
себи тражи се! /У одсјају сребра не гледај се!/. И цео циклус, можда и цела збирка (осим
неколико песама последњег циклуса) је прекопавање и тражење себе у себи, себе у
времену и људима, људи и прохујалог, промаклог трена у себи. Песме Споменке Денда Хамовић, мада понекад
непевљиве, животне су и тешке. Не тешке у смислу да су неразумљиве (мада се
мора признати да се њене метафора често морају добро рашчланити да би се дошло
до суштине), већ тешке као уздах који их је изнедрио.
У другом циклусу Из искре ока у
срцу свиће зора, осећа се сва разиграност детета у песнику, кад се скину
све стеге и окови и пусти речима да лете по папиру. То се лепо може осетити у
песмама Једна прича, На обали, а посебно у песми Танго и валцер спајајући
већ у самом наслову врелину, присност, додир са једне стране, и то окретање у
круг што је врло често одлика живота без врелине, присности, страсти (Танго из душе валцером замени/Корак усклади и
уздах крви свени). Други циклус, по мотивима и снази неспутаних осећања, по мом субјективном мишљењу и најјачи, јер о
љубави и страстима се најјаче може и писати и ту се издвајају песме Теше
вино, Ритам, Извор... Ипак, посебно место заузима песма Загризи.
У дванаест стихова стала сва филозофија повезаности љубави и страсти.
И љубав без страсти, и страст без љубави су недогледна празнина.
Трећи циклус Песме
душу милују и тугу у живот исклијају, мада обимом
најкраћи, по садржају је најболнији. Сећања, сећања, сећања. На драге, на
умрле, на детињство. Овај циклус је и сувише личан, али толико део отворене
душе да мора читаоца дотаћи.
И
да закључим, поезија Споменке Дендa Хамовић свакако није антологијска (а шта је
опет мера за то), има недостатака, али је поезија која нас дотакне као искра из
душе. Ово је поезија која се не чита очима већ срцем. Свакако вреди штампати
збирку песама На крилима лептира што
топло препоручујем, а на радост љубитеља поезије која се никад не прочита већ
увек са новим жаром ишчитава.
|