Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________5_


 Два сонета и две оде | Небојша Бошковић 



ОДА ЛОВЋЕНУ

 

Кроз векове кад копита

Отоманских бесних ата

газила су све врхове

и Балкана и Карпата,

 

и пред луном кад су пале

моћне старе царевине,

а у огњу гореле

све њихове тековине,

 

ти једини држао си

уздигнуто гордо чело,

и пред луном непрестано

крсташ барјак вио смело.

 

Са Косова све амблеме

у недра си своја свио,

од немани спасити их

аманет је свети био.

 

Док лукави Млечани су

одсекли ти плаво море,

у потоке мушке крви

купале се наше горе.

 

Ал' још јачим руменилом

бојила је твоје зраке

којима си разгонио

тмину, ропство и облаке.

 

Пут тебе их ковитлале

Азијатске дивље чете

које увек смрт крвава

у клисуре љуте срете.

 

Твоја труба није дала

да Балканске заспу масе,

и жеље им за слободом

тону, утопе се и угасе.

 

Дрхтао је древни Стамбол

од њеног славног крика,

Хришћанима будила је

громне биле осветника.

 

Историја свих времена

не може другчије судити,

до једино да планине

није могло поносније бити.

 

Са круне ти од јунаштва

која твоје чело кити,

са бесмртним блешти сјајем

и геније племенити.

 

Дух свој је озарио

са светлошћу Небеског свода,

да за вечно доба живи –

за част, славу србског рода.




ПРОЛАЗИ ЖИВОТ

 

Утка се туга у строфе нежне

и у њима је удар мога била,

и стихом дозивах моје ближње

које је давно земља скрила.

 

Кроз живот идох уз литице

док трон победе у пламену стоји,

и видех: Смрт нема лице

ал' можда контура њена постоји.

 

Личи на маглу у мрзлој ноћи

и прићи ће кô пусти мук

што над одама се појави први.

 

Више је нећу победити моћи

и само чути кô месечину вук

из моје ратничке крви...

 

07. 02. 2015.

 


МОЈА МАТИ

 

Звала се Милица

 

Причала ми кад сам био дете

легенду о девојци са Косовог Поља,         

и како у јуриш оклпници лете

и да у круни сија Божја воља.

 

Кô да сам чуо труба звуке

што позивају у последњи бој,

свећу пале њене беле руке

и за род моли се дуго свој.

 

Део је душе светле мени дала

кô звезде чаробне вечити сјај

и зашла на гробљу тамо...

 

И увек кад је Отаџбина звала

пољубих хладан мрамор тај

и речи тихих се сетих само.


15. 02. 2015.




ОДА СЛОБОДИ


Митрополиту мом

 

Преплашеним морем дрхте вали,

сунце за облак лице скри,

челични стравом броде лави,

отров и огањ у њима ври.

 

Они броде, а олује беже,

заставу носе нових богова,

шкрипа катарки одлеже

кô лелек поред гробова.

 

О, тешко земљи којој они броде,

сунцу, води и небу том.

Гле, ходе колевки слободе,

смрт јој носећи у крилу свом.

 

Србијо! То теби прете,

слободног света застаје дах,

пред ове цркве свете

силе је сатанске мах.

 

Светло се вера твоја бори,

уздиже крст се до Христа,

а ветар што заставу вијори

тера црних облака триста.

 

Завија до звезданих висова

и баци поглед на земљу Бог.

Судиће, рече, моћ громова

кô  ехо  мача  мог!










Небојша Бошковић