Ријечи овог великог човјека Димитрија Доситеја Обрадовића одзвањају ми у глави при помисли на његов живот и дјело.

Усудићу се да напишем нешто што је видљиво тек кад се прочитају редови и редови о овом просвјетитељу (народном учитељу), а то је да његове ране године живота нису баш указивале да ће развити плодну и дуговјечну дјелатност. Одрастајући без оца и мајке, Доситеј је у школи био добар ђак и слободно вријеме проводи у читању. Био је маштовит и помало сањар склон мистицизму, па онда не чуди и податак да се млади Доситеј и сам одлучио да живи животом светаца о којима је читао. Маштао је да побјегне у некакву пустињу и да се као и његови узори посвети испосничком животу. Но, то неће бити његова судбина. Иако се опробао као калуђер, разочарава се јер убрзо увиђа да његови узори и не живе тим правим испосничким животом. Бјежи из манастира Хопово 1761. године. Од тада креће његово путешествије од Далмације, Крфа, Хиландара, Беча, Лајпцига до Русије које ће бити пресудно за његово стваралаштво. На тим путовањима Доситеј је интензивно учио од људи које је сретао. Тако је формирао своје културне видике. Утицаји које је претрпио су били прилично супротстављени, али је од сваког он задржао нешто што је сматрао да му може помоћи у његовом стваралаштву. Били су то утицаји хришћанске мистике, руске теологије, грчког реформаторства, аустријског јозефинизма, њемачког протестантизма, француске филантропије, енглеског рационализма. Дакле посматрање Доситејевог рада одвојено од његовог живота било би немогуће поготово када се зна да је он као ријетко који писац прије њега, а и послије њега, имао немиран и садржајан живот који ће преточити у редове свога главног дјела „Живот и прикљученија“ 1783. године.

Књижевним радом Доситеј се почео бавити још у Далмацији гдје је написао неколико списа. Најзначајнији спис је „Ижица“ (1770), књига која је по форми и идејама у духу црквене традиције, али је написана на чистом народном језику. Ниједно од тих раних рукописа није штампао. Књижевно- просвјетитељски рад на широком националном плану и на новим основама започео је 1783. године када објављује „Писма Харалампију“ и „Живот и прикљученија“. Прво поменуто дјело представља његов просвјетитељски манифест, а друго је опис његовог живота у којем је изнио доживљаје из свог дјетињства и младости. У периоду од 1784. до 18о4. године објављује неколико књига.

Веома значајно дјело је и „Совјети здраваго разума“, затим слиједе „Басне“ које објављује послије повратка из Енглеске. Придружује својим дјелима и други дио „Живот и прикљученија“ и „Собраније разних наравоучителних вешчej“. За вријеме боравка у Трсту написао је књигу „Етика“, а постхумно је објављен други дио „Собранија“ под насловом „Мезимац“ (1818). Од пјесама је најзначајнија „Пјесма на инсурекцију Сербијанов“.

Посебно мјесто у Доситејевом раду заузима његово прво штампано дјело „Живот и прикљученија“. То је својеврсна аутобиографија, међутим није само то. У првој „части“ до бјекства из Хопова Доситеј се само површно задржава на својим доживљајима, да би подстакнут њима, у облику филозофског дијалога или наравоученија, изложио своју идеолошку критику манастира, монаштва и народног сујевјерја с једне стране и развио своје идеје о слободном мишљењу, васпитавању појединаца и просвјећивању народа, с друге стране. Прича о младићу који треба да се одлучи на животној раскрсници којим путем да крене, а који својим способностима и духовним тежњама високо одскаче над околином и одлучује се да побјегне у манастир, дата је с циљем да сви који читају науче нешто више. Пишчев животни пут служи, прије свега, као сликовит примјер, као опомена свима који заслијепљени непровјереним истинама желе да постигну нешто у животу. Дијалошки, есејистички и приповиједачки дијелови су заступљенији у овој књизи у односу на нарацију и дескрипцију. У другом дијелу истоименог дјела Доситеј је нагласак ставио на путовања и пријатељство. Ово дјело је оптимистично, пуно занимљивих епизода, сусрета са људима и земљама, обилује портретима личности. На страницама ове књиге доста је похвала пријатељима и доброчинитељима које је стицао по разним земљама, а највише у Далмацији, Грчкој и Енглеској. Дакле, први дио је филозофски и педагошки заснована књига о просвјећивању која је истовремено и роман, штиво које треба да поучи, а други дио је књига захвалности, пријатељства и љубави, а по књижевним особинама наративни текст аутобиографско-путописног карактера. Које је боље и да ли то питање треба да се постави врло је дискутабилно, но, када се узме у обзир да у сваком времену постоји увријежено мишљење да су горке књиге и добре, а и велики Меша Селимовић се то и сам запитао да ли је нужно да такве буду и добре, рекла бих да је први дио „Прикљученија“ био више предмет разговора у односу на другу која је ведрија и која одражава ведар Доситејев

дух једног оствареног и на махове веома срећног и захвалног човјека. Знао је Доситеј оно што често бива заборављено не само данас већ и вијековима прије нас, а биће заборављено и у годинама које слиједе, да је захвалност особина која олакшава непроходне путеве када је искрена и непатворена, када није додворавање и снисходљивост.

У „Совјетима здраваго разума“ постоји пет чланака и то три трактата из етике – о љубави, врлини и пороку - и два аутобиографски заснована есеја у којима је изнио занимљиве податке о свом књижевном раду и даље развио практичну страну свог просвјетитељског учења.

Значајно Доситејево дјело је и збирка басни под насловом „Басне“. У овом случају Доситеј није био само пореводилац већ и прерађивач басни. Доситејеве басне су сличне у поступцима излагања, у композицији и стилу. Кроз ове басне он је не само врстан приповједач него и мислилац и моралиста. Сваку басну пропратио је наравоученијем  у којима расправља о  темама свога учења и уноси мноштво примјера из живота, историје, митологије, књижевности као и народне пословице. Ова књига спада у најоригиналније и најзанимљивије Доситејево дјело. Оно читаоца привлачи управо због начина како се стварају наравоученија. Писац почиње формулисањем главне мисли басне, а затим ту мисао поткрепљује примјерима из живота из којих даље извиру мисли и савјети. Главна мисао је ту као путоказ. Она нас води кроз богату и разноврсну грађу наравоученија. Узећу као примјер наравоученије уз басну „Дете и змија“(бр. 144). У њему се налази разна грађа од енглеске сентеницје коју прате наше народне изреке преко дјечијег ината и задртих дервиша који тврде да Бог „самим Турцима добро жели“ до мисли једног апостола. Ту је и мноштво историјских ликова (Нерон, Александар Велики, Мухамед). Кроз сво то шаренило грађе провлачи се главна мисао док све представља илустративни материјал. Доситеј се у том тексту враћа на стару тему, која је у средишту пажње и у првој књизи „Живот и прикљученија“, али и у многим другим текстовима. Он се бави питањима слободног мишљења и расуђивања и објашњава како доћи до истинског познавања ствари.

Његово четврто опсежно дјело „Собраније разних наравоучитељних вешчеј“ садржи разноврсне саставе: историјске, алегоријске, хумористичне моралне, биографије његових омиљених филозофа Сократа и Аристотела, једну комедију, есеје.

Као приповједач Доситеј се најбоље изразио у баснама и у наративним дијеловима аутобиографије. Есеј као књижевна форма заузима примат у његовом писању како на почетку тако и пред крај његовог стваралачког раздобља.

У вријеме када настају књижевно-просвјетитељски текстови Доситеја Обрадовића представљају упаљену свјетлост у мраку богословске књижевности. Овај српски лучоноша са добродушношћу обичног човјека блиског народу озарује лица оних који су жељни знања и науке као најјачег свјетла културе. У том смислу Доситеј је прави представник просвјетитељства, западног културног покрета који ће бити прихваћен од стране наших писаца у XVIII вијеку.

Кроз свој књижевни рад Доситеј има главни циљ да буде од користи своме народу. За њега је књижевност само средство општег духовног и моралног напретка. Наука треба практично да служи људима, јер она је само средство у остварењу духовне слободе и моралног савршенства. Са оваквим схватањима сасвим је природно што Доситејев рад неизбјежно добио и васпитни, педагошки карактер.

И данас, неколико вијекова послије Доситеја, говоримо о њему. Колико би овај добродушни, кротки човјек био срећан да види како се ријеке младих људи свакодневно сливају у једну бујицу знања и науке која пред собом носи препреке заблуда и привидних истина. Доситејев циљ ће бити испуњен буду ли нас водиле његове ријечи:

„Књига, браћо моја, књига! А не звона и прапораца! Књиге, предраги и непрецењени небески дар, просвећени умова поносите кћери! Оне сад на земљи и на миру царствују и премудре законе дају!“

---