Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________2_



  Структура и значење поеме Стражилово 

 Милоша Црњанског 




Пише: Сузана Симић


У Лирици Итаке, а нарочито у Стражилову, сусрела су се и дивно ускладила два века српске поезије: она давнашња, елегична, мека, распевана и нежна мелодија, потекла са Бранкових извора, и нова, сложенија и немирнија осећајност модерног човека, утанчана слуха за најскривеније унутрашње кретње и свеопшту повезаност бића и ствари. Стражилово је отворило нове и непознате могућности поетске слике, учинило присутним нова и модерна значења која се из ње назиру, и открило дубоке бразде немира човекове душе.

Смрт песника је била постепена, то лагано умирање трајало је неколико година, дуже можда но живот његов. Стражилово је круна тог живота, збир и summum Црњансковог поетског стваралаштва. Поема се састоји из 216 стихова. Тих 216 стихова распоређено је у 42 строфе. Постоје три врсте строфа: од 4, 5 и 7 стихова. Стражилово чини шест структуралних целина, и свака таква структурална целина састоји се из седам делова. Јединство тих структуралних целина остварује се и тиме што су у свакој целини почетне и завршне строфе идентичне. Може се навести седам почетних строфа Стражилова, односно једна читава структурална целина:

Лутам, још, витак, са сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа, мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.

 

И овде, пролетње вече

за мене је хладно,

као да, долином, тајно, Дунав тече.

А, где облаци силазе Арну на дно

и трепте, увис, зеленила тврда,

видим мост што води, над видиком,

у тешку таму Фрушког брда.

 

И, место да се клањам Месецу, тосканском,

што у реци, расцветан као крин, блиста,

знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно

и видим витак стас, преда мном, што се рони,

верно и тужно,

сенком и кораком, кроз воду што звони,

у небеса чиста.

 

И, тако, већ слутим

да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.

И, тако, већ живим,

збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

 

Повео сам давно ту погнуту сенку,

а да сам то хтео, у оној гори,

познао грожђе, ноћ, и теревенку,

и поток, што сад, место нас, жубори.

 

И, тако, без туге,

очи су ми мутне од неке боље, дуге.

И, тако, без блуди,

на уснама ми горка трулост руди.

 

Лутам, још, витак, са сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа, мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.    

Елементи поменуте структуралне кореспонденције јесу: број стихова у строфи, број слогова у стиху, рима, синтаксички паралелизам. Већ је истакнуто да у структури Стражилова постоје три врсте строфа: катрен, квинтила, септима. Међу собом увек кореспондирају строфе са једнаким бројем стихова. Број слогова у стиховима, и распоред у строфи стихова са различитим бројем слогова, варира из строфе у строфу. Посебно је занимљив пети стих, који се од претходних разликује по томе што је кратак.

Распоред рима шематски се може представити на следећи начин: прве строфе - абвбб; друге - абабвгв; треће - абвгвгб; четврте - аабб; пете - абаб; шесте - аабб (као и четврте); седме - абвбб (као и прве). У различитим строфама уочавају се посебни системи синтаксичког паралелизма. У првим строфама пажњу привлаче први и трећи стих. Први стихови: Лутам, још, витак, са сребрним луком; Већ давно приметих да се, све, разлива; Лутам, још, витак, по мостовима туђим; Дрхтим, још, витак, од река и небеса; Лутам, још, витак, са осмехом мутним; Лутам, још, витак, са шапатом страсним. Запажа се да четири од шест стихова имају идентичан почетак: Лутам, још, витак. Њима је синтаксички паралелан почетак у још једном примеру: Дрхтим, још, витак. Синтаксички паралелизам може се констатовати и у завршецима појединих стихова: са сребрним луком, са осмехом мутним, са шапатом страсним. Затим, трећи стихови: али, иза гора, завичај већ слутим; и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом; али, под водама, завичај већ видим; али, свиснућу, то и овде слутим; али, полако, сад већ јасно слутим; али, полако, трагом својим, слутим. Може се уочити да су све ове реченице, изузимајући једну, супротне, односно да су синтаксички паралелне.

У другим строфама пажњу привлаче први и четврти стих. Уз два изузетка, синтаксички паралелизам остварује се у првим стиховима: И овде, пролетње вече; И овде, румен крина; И овде, реку једну; И овде, без боје тајне. Четврти стихови: А, где облаци силазе Арну на дно; А кад утопим чун Месечев, од сребра; А, кад ми проспе трешње по духу оболелом; А кад разгрнем долине рукама обема. Појава синтаксичког паралелизма у трећим строфама, опажа се у свим првим стиховима: И, место да се клањам Месецу, тосканском; И, место да водим, погледом зеленим; А, место свог живота, давно живим; А, место свог живота, знам да, по видику; И, место своје судбе, са ужасима новим; И, место сребрних пруга, забрежја и река. Синтаксички паралелизам у овим примерима остварује се преко свеза и, односно а, којима све ове реченице почињу, и истоветне реченичке конструкције (инверзија), а појачан је и делимичним лексичким паралелизмом: место, или место да, или место свог живота. Појава синтаксичког, а и лексичког паралелизма у четвртим строфама је нарочито истакнута. Синтаксички и лексички паралелни су први и трећи стихови. Паралелни су не само први стихови међу собом, и трећи стихови међу собом, већ су сви први и сви трећи стихови и узајамно паралелни: И, тако, већ слутим; И, тако, већ живим; И, тако, без веза; И, тако, без дома; И, тако, без гроба; И, тако, без тела; И, тако, без речи; И, тако, без трага; И, тако, без кретње; И, тако, без знака; И, тако, без реда; И, тако, без пута. Ако се изузму прва два наведена стиха, онда су сви остали стихови идентични, с тим што је у њима промењена само последња реч. Одлика петих строфа је у томе што у њима синтаксички паралелизам није доследно спроведен. Синтаксички паралелна су само два стиха, у последње две структуралне целине: А прах, све је прах, кад дигнем увис руку; А мир, свуд је мир, кад распем што је било. Сви први и трећи стихови шестих строфа узајамно су синтаксички и лексички паралелни, а истовремено су синтаксички и лексички паралелни са свим првим и трећим стиховима четвртих строфа: И, тако, без туге; И, тако, без блуди; И, тако, без бола; И, тако, без мира; И, тако, без лица; И, тако, без станка; И, тако, без звука; И, тако, без врења; И, тако, без таме; И, тако, без имена; И, тако, без мора; И, тако, без пића. За седме строфе важе исти закључци као и за прве строфе.

У првим деловима првих строфа, искази поетског субјекта дочаравају нам његову личност као личност сродну митолошким бићима: он лута са сребрним луком и расцветане трешње мами из заседа; зида из вода и облака; лута и прилеже на мирисне реке; дрхти од река и небеса и милује ваздух, лута и прекршта руке над облацима белим; лута са шапатом страсним и отреса чланке смехом преливене. Ако су лутање и екстатично расположење својствени људским бићима, начин на који поетски субјект лута простором природе, био би својствен бићима која поседују још неке особине поред људских. Исказује се тежња за неким односом према природи који је својствен митолошким бићима, или субјект себе види у лику неког митолошког бића. То може бити Дионис, који симболише и лутање у природи, и екстатично расположење, поистовећивање са светом природе, и плодотворне силе природе. Може се закључити да се у првим деловима првих строфа испољава дионизијски однос поетског субјекта према свету природе. Слутња о скорој и неминовној смрти доминантан је мотив. Поетски субјект слути да ће сахранити смех у завичају, осећа да га љубав слаби до слабости зрака, под водама види завичај одакле је пошао бежећи од смрти посут лишћем жутим и расутим, слути да ће свиснути за гомилом оном, једном, давно, младом, под сремским виноградом, да умире и он са духом потамнелим, тешким, невеселим, и да ће га тишина стићи кад све ово свене.

http://www.knjizevnicasopis.com/

Мотив предосећања смрти повезује се у другим деловима строфа са мотивом завичаја. Поетски субјект је пошао из завичаја да би избегао смрт, али вратиће се у завичај да у њему умре. Кад је реч о завичају, ту и дионизијски симбол винограда асоцира смрт. Први делови других строфа почињу типским и овде. У тим деловима, тоскански крај се пореди са завичајним, односно поетски субјект исказује утиске о томе да између завичајног и тосканског краја суштинске разлике нема: И овде, пролетње вече за мене је хладно, као да, долином, тајно, Дунав тече; И овде, реку једну видим, под својим телом, да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну; И овде, без боје тајне, ни једне воћке нема, небесне оне боје, горке и бескрајне. Други делови строфа почињу свезом а. Поетском субјекту се приказује мост који спаја воде Арна и тешку таму Фрушког брда. Сличност двају предела наводи поетског субјекта на мисао да је у раном умирању, моја, и туђа, младост, горка и једна иста. Ако се има у виду да поетски субјект открива да је на дну бездана тосканске природе опет, жалост, нејасна и лака, ваздухом купаних воћака и тела, може се закључити да у тим стиховима завичај постаје симбол целог света природе. У другим деловима готово равноправно јављају се искази који говоре о дионизијском односу према животу: А кад утопим чун Месечев, од сребра, у ново море јутра и у траве, седнем на облак, па гледам светлости, што се по небу, из моје страсти, јаве; За друштво му, што по винском меху свело лишће расу, са осмехом мутним, прескачући, први пут, потоке, у смеху.

У свим трећим строфама доминантни су мотиви болести и смрти. Поетски субјект предосећа да ће овог пролећа, закашљати ружно и привиђа му се витак стас који се кроз воду што звони, рони у небеса чиста; пада расуто лишће са гроба Бранка; његов шапат се слива у измождене груди; види лишће свело и завичај облачан (лишће свело, као и расуто лишће са гроба Бранка Радичевића, симболизује смрт и асоцира на поетску ситуацију болести у Бранковој песми Кад млидија' умрети); сусреће тамну и дугу маглу у којој ће страст да се у умирању смири и чула упокоје. Овде је тематски паралелизам функција синтаксичког. Оним типским и место означава се у ствари контраст; упоредо са предосећањем болести и смрти, представља се и други, могућ а ипак неостварљив вид његове животне судбине. У природи поетски субјект би могао да се клања Месецу, тосканском, што у реци, расцветан као крин, блиста; могао би да води, погледом зеленим, као пре, реку што се слива, да скаче, као Месец, по горама пустим, и зажарене шуме да потпири; могао би да расипа живот над сваким телом, голим, и, над овом земљом, кроз коју Арно руди, пун звезда и зрака; могао би да спушта девојачко тело на ову земљу, свилену и прозирну; могао би страсно да сусреће сребрне пруге, забрежја и реке. А, место тог живота он осећа болест, слути смрт, давно живи буре и сенке грозних винограда.

  О четвртим и шестим строфама може се говорити заједно, јер те строфе, вишеструко кореспондирају међу собом. Развија се јединствена тема, а то је прелаз поетског субјекта из постојања у непостојање. У прва два примера, уместо типског и тако без, читамо и тако већ. Пре се може говорити о идентичности почетака стихова, него о њиховој разлици. Значајнија је разлика у завршецима тих стихова: уместо именица у генитиву, имамо глаголе у презенту. Сви први и трећи стихови стапају се у јединствени структурални и тематски низ: И, тако, већ живим: без туге, без блуди, без веза, без дома, без бола, без мира, без гроба, без тела, без лица, без станка, без звука, без врења, без кретње, без знака, без таме, без имена, без реда, без пута, без мора, без пића. Поетски субјект казује своја предосећања оног што ће се збити у његовом животу: ипак ће ми судба постати питома; вратићу се, болан, воћкама наших поља; патиће горко, много шта, од мог додира; дух ће мој све туђе смрти да залечи; расуће ми рука жива тела мојих драга; смех ће мој падати, са небеског лука; за мном ће живот у трешње да се мења; прелићу живот наш, зорама Фрушких гора; играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића. У овим стиховима, присутна су два доминантна мотива: мотив неизлечиве болести, који се проширује у мотив смрти, и мотив дионизијског живота. Та два мотива јављају се када поетски субјект говори о свом лику, о свом садашњем и будућем животу.

  У петим строфама препознају се сви доминантни стражиловски мотиви: болести, смрти, дионизијског живота, завичаја. Поетски субјект казује о својој погнутој сенци, патњи дугој, погнутој глави, лишћу жутом. Он спомиње ону гору и у вези с њом: грожђе, ноћ и теревенку, али и поток, што сад, место нас, жубори. Он се у једној дионизијској визији, опија грожђем и завичајем. Упоредо с тим, стражиловске трешње неизмерно слабе, вуку се за њим са земљаним лелеком. У петим строфама поетски субјект саопштава нека своја сазнања, која као да сажимају у себи сва његова искуства, и све његове слутње. Она, једним делом, и имају облик сентенци: А прах, све је прах, кад дигнем увис руку и превучем, над провидним брдима, и реком. А мир, свуд је мир, кад распем што је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека. У овим стиховима доминира мотив завичаја, или мотив завичаја прераста у симбол и сажима у себи и прах и мир. Поетски субјект се идентификује са завичајем као са нечим што је изнад живота, смрти, љубави, јер их у себи садржи. Посредством идентификације с природом, односно завичајем, поетски субјект се идентификује с нечим општим и трајним, налазећи тиме мир. Завичај је највиша „филозофска“ категорија Стражилова, централни симбол.

   У Стражилову, с једне стране, чујемо шапат страсни који нам говори да је вредност живота у сензуалном искуству, у љубави, радости, смеху, животном пијанству. С друге стране, глас слутње нам говори о неизбежности смрти, о пролазности живота, о његовој узалудности. Први глас представља живот као вредност, други као привид. Ти се гласови у поеми укрштају, преплићу, утичу један на другог. Као што дионизијски мит садржи и чин смрти и чин васкрсења, тако је и страст у Стражилову, због наглашеног сазнања о смрти, једним својим видом сасвим етерична, а умирање није само чин смрти, већ је и смирење, мир, прелазак у други вид постојања, поток, што сад, место нас, жубори.

  Ако се Стражилово посматра као јединствена структурална целина, може се рећи да је већ наслов фактор тематског јединства поеме. У наслову је истакнут централни симбол, који је доминантан у свим структуралним целинама. Прве строфе у свим структуралним целинама, у структури Стражилова представљају конструкцијски фактор изузетне важности, а теме које доминирају су страст и умирање. У веома занимљивом раду Филозофска димензија књижевних дела Милоша Црњанског, Никола Милошевић је дошао до закључка да у Стражилову и Суматри филозофска димензија стихова, односно филозофска димензија песама, игра улогу организатора песничке структуре: „Сета коју осећамо читајући онај одломак из Стражилова, сета је сасвим специфичне врсте, управо она која одговара пишчевој филозофској поруци. Та је сета последица доживљаја узалудности, а не сета неког другог, конкретнијег и практичнијег узрочника. Њен објективни еквивалент, тај успорени, сањиви, слободни ритам стихова Црњанског далеко је погоднији инструмент за пишчеву емотивну, па и филозофску поруку, него што би то био везани, брзи и патетични метар каквог класичног стиха. По сложености и строгости своје композиције, Стражилово није поема романтичарског типа, већ пре класицистичког. И структура стражиловских строфа подсећа на класицистичку; сложено и утврђено смењивање кратких и дугих стихова налазимо код Орфелина, Јована Рајића, Доситеја Обрадовића.

  Бранково Стражилово и његов пејзаж није само асоцијација, нити је само симбол. Бранкова судбина истински је оживљена у дитирамбу младости и у самртном ропцу раног умирања. Бранкова судбина у Стражилову је „туга и опомена“ виђена оком модерног песника као простор у којем су оба ова песника стварала. Црњански је нашао правог саговорника, али и он њега, не у далеком пејзажу већ у блиском, не у незнанцу већ у песнику без којег би наше детињство и младост били сиромашни. Бранков мотив у Стражилову је ослушкивање дамара прошлог и стваралачки преображај једне велике песничке традиције. Енергија љубави и младости одјекнула је још једном као песма из пуног грла, а флуидна меланхолија Туге и опомене озрачила је говор песника Милоша Црњанског.