КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________17_
Уздаси сна | Зорица Тасић
Песме
 Зорица Тасић, рођена у 15. јуна 1978. године у Лесковцу. Бави се графичким дизајном, рекламним маркетингом, главни је уредник на многим страницама на интернету, организатор музичких и литерарних активности. Почела је да пише још као дете. Последњих година поезију пише веома интезивно и чланица је Књижевног клуба "Глубочица" из Лесковца. Њене песме су претежно љубавне чак кад на прво читање читаоцу се учине као рефлексивне, дубљим урањањем у њих нађе се љубав. У припреми јој је збирка песама. ТИШИНЕ Ти си ветар а миришеш на кишу. Провлачиш се у мени топли зрак, кроз хладни поветарац. Душа ми, пред тобом одступа. Разуздане мисли вуку се, разуђени колутови, устајала машта. Усницом гризеш је, распон, даху откидаш. Ћутим. Тишине... Прсти размакнити, непопуњене празнине. Недостаје, све ми недостаје... У мени, борба води се, још један неспретан ход. Ти режеш ме, вешт корак и окрет правиш, завршни бод. Сечива цепају мој лепљиви свлак. Кожу ми скида само једна реч са твојих усана, у пору канута. Предајем се, нестајем, нема ме... И поново, само тишине. ЦРНИ ЦВЕТ Црни цвет на срцу цвета у средишту пун. Ту тама, нашла је дом у срцу мом. Срце ми спава на камену и лежи црни цвет. Душу испија, храни се, нема куд. Стиснут у грудима, плач му чујем, прснут ће. Душа га трује и зебњом згуснут тамнији бива. „Хоће ли свенут ил остат заденут, са срцем срасто?“ Зауздан тугом, за милост моли и пита се „Зашто?“ Ал' џелат своју жртву не познаје, само реже. Од туге отет, од душе проклет, на срцу расте црни цвет. САЊАНО А НЕДОСАЊАНО Заплеса ми на грудима ЖЕЉА, на крилу лептира. Обави ме облак меканог памука и задрхта, као да летим, у покушају да дохватим, оно сањано, а недосаано. Дирала сам крила лептира УЗИМАЛА, дрхтање крала, под прстима бранила, лет му спутавала. Кријућу жељу да не отпутује, да не одлети са њим. У себи сам сву светлост скрила, да не види пут и да не иде. Сакри се жеља под плавим крилом у лагани ДОДИР. На сувом длану сакупљена, ћутњом заливена, слутњом измамљена. Један се трептај отео КРАДОМ. Подхрањен мојом чежњом и надом, да задржим лептира и покушам да дохватим, оно сањано, а недосањано, што зове се жеља. |
ИДИ Сузом ти љубав предајем, из очију ми тече. Кад је већ немам, носи је са собом, кад већ идеш, отплови са њом. Душом не тргујем ал' радо бих је откупила, твоја је сад. И ово срце понеси, биће му боље код тебе, одбегло је, издало ме и оно је твоје. „Није ми ништа, добро сам!“ Само се ти у прошлост врати. Нећу да варам ни себе, ни стварност, прошло ме је... Отпутуј на прстима да не чујем. „ИДИ!“, али, иди што тише. ЖЕЉА Жељо моја, давно искована, мој поткован грех. Не боли ме љубав, жеља ме боли. Желим што не смем, а своју жељу волим. Две душе, уткале се саме, сада размакнуте. Прсти раширени, непопуњене празнине, раздвојене, раскидане. Душа о клин виси, ломата се. Рана без крви, умртвљена, трула, шав растура, кида се сама. Уздасима, спирам своју наду, жуту рђу устајалих мисли и тражим твој лик, важне речи, за још један стих. Немам их... Само ову жељу, давно исковану. РЕЧ Гутам реч да не исцури са усана, да не осетиш њену тежину. Не бих је могла вратити и почети изнова. Реч наслути невољу и срља, све гласније. Ако проговорим, знаћеш. Нећу да забадам гранчице пелина, бојим се, заплакаћеш. Заволећеш ноту што уснице голица у моме гласу, свако ново слово на таласима душе, где нема те. Мој руковет љубави, расплинута рапсодија. Надовезаћеш себе као део. Како да изустим да сам га обрисала и пређем преко уздаха ког чујем, из твојих снова огрезлим од сећања ? "Не тражи ми реч, одћутаћу је! "  |
