Ристо Кременовић

Рођен је 1939. године у Борковићима, у засеоку Кременовићи Горњи код Бање Луке. Ристо – песник и страдалник. Рано је остао без мајке којој ће посветити неке од песама својега одрастања. Основну школу, и нижу гимназију (разреди од V до VII), како се у то време звала, похађао је у Бањој Луци, а потом се уписује у Гимназију, коју завршава школске 1956/57. Студиј шумарства започео у Загребу, али га jе, на почетку студија, смрт премладог уграбила.Још као основац, Ристо испољава несвакидашњи књижевни дар, добија похвале и награде, васколика школа зна за њега. А у знању је био, како сведоче савременици, тако поуздан „да су и професори устајали иза катедре кад он одговара.“

За живота је објавио педесетак песама; тачније, педесет једну. Обзнањивао их је у Новом средњошколцу, Младом Крајишнику, Бањалучким новинама, Младој Херцеговини, Омладинској ријечи, Полету, Ослобођењу, Гласу пионира, Крајишким новинама, Малим новинама... Песме ведрине и радости детињства, али и елегична певања пред нестајањем девствене чистоте села над којим „бугаре вјетрови“, о тражењу себе у лавиринтима градских улица, о тежаку, о мајци и „погрбљеном оцу“, те неколике стиховане бајке, учиниле су Риста Кременовића песником препознатљивог знака, радо виђеним гостом на књижевним поселима и једвачеканим доносиоцем прилога за листове и часописе са којима је сарађивао.

Убијен је веома млад, 1960. године у Загребу, а његова смрт до данашњих дана је неразјашњена.

---

СУТРА

Сутра кад паднем на увелу траву
кад сухим рукама
немоћно загрлим сасушене влати
сјетићу се изгубљених поља
и цвијећа
које нисам знао брати.

(Јуни 1954)

 

¤

---

БАЈКА О СУНЧАНОЈ ЗЕМЉИ

Ливада је била свијет без међа.
Докле год око види,
ђикале су горостасне травке.
Дању се чула грмљавина
шевиног цвркута.
Попци су, скривени у шумама трава,
пјевали о сребрним изворима,
о златном дану
који нигда не почиње
и никад се не завршава.

У овој ливади
један мали мрав
попио је капљицу росе
са цвијета јагорчевине
и ноге му се у путеве претвориле
јер било је то пиће чудотворно.

Мравињак је постао малена остава
у коју не може стати
једро зрње радости.
Ливада се стерала
тамо од глога до орашја.

Мрав је,снажан и набујао од љубави,
кренуо у свијет
да тражи Сунчану Земљу
постојбину свитања,
земљу грађену сунчаним нитима
с капијом од свјетлости
коју може отворити
само рука-вољеница.

Кренуо је да тражи Бијелу Лептирицу
с крилима од јутра
с очима од љепоте
коју вјечно жудимо
а која никад не слијеће
на наше мале дланове.

Кажу да мрав и дан-данас путује.
Још само седам гора
и седам ријека...
А онда Сунчана Земља
И Бијела Лептирица

Да ли ће стићи?