Живе легенде | Мића Данојлић
 Милован Мића Данојлић рођен је 1937. године у
Ивановцима у Шумадији. Од 1953. године живи, школује се и ради у Београду, а у
последњих десетак година борави у Француској и ради као лектор српског језика.
Велику матуру положио је 1957. у Београду, где је 1973. на Филолошком факултету
дипломирао Одсек за романистику. Сарађивао је као стални и спољни сарадник у
дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима… Почео је да пише песме још у детињству, али их објављује од 1953, када му се појављује из штампе и прва збирка поезије. Поред писања песама и огледа преводио је са француског и енглеског. Сматра се да његово песништво представља известан заокрет у српској поезији за децу. Члан је САНУ од 2000. године. Објавио је више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику.
КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ
Ноћ кад одмакне, Кад тек понекад сијалица ко златна крушка засјаји, И сваком на срцу кад одлакне — Шта раде тада трамваји?
У ноћи топлог градског месеца видео сам их како су спавали, На неки велики интернат подсећао је депо; Нису се много разликовали ни распознавали, У дворишту су шумеле гране ко небо, бескрајно, лепо.
Ноћ кад се спусти без звоњаве и вике Како спавају трамваји у свом стособном, стану? Имају ли можда неке ружне навике? Лежу ли на леву ли на десну страну?
— На леву страну починак није здрав, На десну не могу да се окрену, јер је у спаваони тесно. На леђа — жуља трола. — Трамвај спава прав, На точковима, дакле, ни лево, ни десно.
Трепери светлост — црвена магла у ноћи, Тек ако понегде одјекну на ципелама ђонови. Трамваји спавају у ванредној самоћи Спокојни, као краве, и добри, као слонови.
Седмица, још топла од путника са железничке станице, Двојка, обневидела од непрестаног кружења, Четворка, љубав између града и Чукарице, Како је пријатна ноћ кратког трамвајског дружења!
Десетка, поносита, — футбалер кад наступа, Деветка, светлост Вождовца кад тамо нестане струје; Тројка, што се свакога јутра негде у Кошутњаку окупа, Кроз њихове отворене уши сад благи ветрићи хује.
Спавају, на ногама. Само им чистачица чисти Уши, пере им зубе, да бели никад не труну. Сутра, сви морају бити примерно уредни и чисти Пре него што у град ко велика војска груну.
Трепере сијалице ко тихи поздрави у ноћи. Стабла су изнутра топла, и све су хладне браве. Трамваји спавају у неутешној самоћи Велики, као слонови, и добри, као краве.
Ноћ кад дубоко одмакне, Кад тек понека сијалица ко златна крушка засјаји И сваком на срцу терет дана одлакне, — Ето шта раде трамваји. ШКРИПЦУ
Један дрипац Упао у шкрипац.
Другом јаму копао, Па сам у њу пропао.
Ал је шкрипац гадан! Ал је дрипац јадан!
Сад, када је пао, Дође ми га жао.
Кад заплаче дрипац, Кад га стегне шкрипац,
Знај, то се, кратковек, У њему рађа човек.  |
¤
ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ БАЛАДА О ОЧИМА
Бол има смисла измеђ четири зида Пре или после ја ћу му рећи збогом Живим од среће и умирем од стида А добротом се опијам као дрогом Нек је хвала сунцу које са нас скида Туђе прње бола на прегледу строгом Пламен што покуља у дупље мог вида Сва сећања спали, испуни ме слогом Пут је само оно куд се светлост точи: Истини су од нас ближе наше очи.
Очи кажу да свет вреди да се живи Жар свег постојања стиче се у жижу, Влажна тама, звезде, ту су у архиви И несклад је складно разапет на крижу Снага што је увек будна у тетиви Смирује податке који силом стижу Вест јасна и када предмети су криви Светла садашњица што не зна за грижу Поглед саму вечност заледи, укочи: Истини су од нас ближе наше очи.
Сви су дани, авај, одсвуд нападнути Ништа не губимо, јер смо у гостима Грмљавина ветра. Сунце. Лишће жути — Одраз свег виђеног трне у костима Побеђује бескрај, док гину минути Ал залуд се видик из кљуса отима: Неодређен поглед, поглед тамо — слути Закон који дрма нашим животима Куд оне пристану, с поуздањем крочи: Истини су од нас ближе наше очи, Какав вечни напор да нам се предочи То што једноставно бива илн јесте — Јутро, кутак реке, и тешки лопочи Предуги векови и још дуже цесте ... Никад не пореди; можеш ли, сведочи! Истини су од нас ближе наше очи.
БАЛАДА ИЗ ВЕЧЕРЊЕ САМОЋЕ
Катанац којим се закључава вече Претешку таму за празнину веза Над реком, јасна као да се рече, С дна ћутње блесну преостала звезда Ту смо, ту негде; и сад је најпрече Уз помоћ ноћи — бола без протеза — Да сами себи будемо претече, Јер круг је спојен, расте топла језа. Земља у мраку — непремостив зид. Чујем ти срце сутрашњице, песмо! Тамно усхићење, несналажљив вид. О, браћо, ко смо, зашто смо и где смо?
Тишина, млада вечност наших мука, Сваком наособ исплаћује дуг. Самоћа, јаз измеђ бескраја и звука Куца на врата — ком да буде друг! Свако је свога нахранио вука И пустио га у незнани луг Од небеског свода и звезданог лука Најзад се, у нама, склопи цео круг Не ходом, срцем да меримо време Чујем те, јасну, сутрашњице-песмо: Радост, и њене неисцрпне теме ... О, браћо, ко смо, зашто сма и где смо?
Наше је јуче непоправљив срам У дну, изнутра, као канонада Грми будућност — нико није сам: Самоћа — то је заједничка влада Свију над свима — тај усхит, тај плам У тужном часу спеваних балада; Сигурна мера, тај светлосни грам Предубоких, старих веза — о, та нада Која се надима, све већа и већа — Чујем те, јасну, сутрашњице-песмо! — Ова слепа љубав, ова дивља срећа ... О, браћо, ко смо, зашто смо и где смо?
Три пута на дан црне звезде једем Трипут те обноћ сањам, светла чесмо. Нико нам ништа не може! Већ гредем Први од последњих к теби, време-песмо! Наша је патња неразрушив бедем... О, браћо, ко смо, зашто смо и где смо? |
