Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________15_



Мушки ликови

у Тасовом ”Ослобођеном Јерусалиму”



Пише: Новак Луковац



     Тасов Ослобођени Јерусалим је у тесној интертекстуалној вези са Илијадом. Структура и стилско обликовање сцена у многоме су слични. Карактеризација, са друге стране, битно се разликује од оне коју проналазимо у Хомеровом тексту.

      Главни лик је вођа хришћанске војске, краљ Гофред. Појављује се још и као Војвода од Булоња, Булоњ итд. Хомеров лик, који би одговарао Гофреду по улози у тексту, свакако је Агамемнон, међутим, њихове особине и мотивација потпуно се разликују.

      Мотивација Агамемноновог похода, могла би се поделити на повод, односно експлицитну мотивацију, и узрок, односно имплицитну мотивацију. Повод је наравно част његовог брата Менелаја. У узрок би се могле сврстати жеља за влашћу, материјална добит, моћ итд. Код Гофреда, не постоји имплицитна мотивација. Његов једини циљ и мотивација је да ослободи Христов гроб.

      Гофред добија задатак од самог Бога, што је још једна битна разлика у односу на Илијаду. Агамемнон нема подршку свих богова, чак ни већине. За свет богова много је битнији Ахилеј, него Агамемнон. Гофред је апсолутни фаворит код једног јединог правог Бога.

      По природи налогодавца, јасно је да Гофредов задатак не подразумева било какав интерес или материјалну корист. Пред њим је мукотрпна борба за сопствени живот, живот војника, и слободу Христовог гроба. Гофред свесно подноси жртву. Он не тражи други избор, којег као и да нема. Тасо поставља почетак епа тако да је Гофред и његова судбина апсолутно детерминисана. “Залуд се пакао диже” каже Тасо, јер Гофред ће свеједно ослободити Јерусалим.

      Јако битно је и то на основу чега је баш Гофред изабран од Бога. “Власт, благо, слава, занимају га мало.” Гофред није човек који се предаје страстима. Његова вера, воља и пожртвованост издвајају га од осталих. Управо зато он је достојан да буде носилац једног заиста светог похода. Гофред мора бити такав јунак због саме суштине похода, као и Агамемнон. Хомер ни у једном тренутку не фаворизује хеленски циљ, чак му не придаје ни епитет праведног. Оба лика осликавају оно што воде.

      Покретачке снаге Булоња врло су очигледне већ из самог почетка епа. Што радња више одмиче, оне су све јасније и присутније. У складу са њима, војвода ниже потезе који постају пресудни за ток радње. Гофред не жели да губи време, он одмах окупља војску која ће кренути на Јерусалим. Свестан је да непријатељ јача сваким изгубљеним тренутком. Одлучност и искреност искачу у први план.      

      У поход се креће одмах пошто је Гофред и званично изабран од војске. Он одлучно креће напред. Ни у једном тренутку у делу, Гофредова одлучност неће бити исхитрена, већ напротив правовремена. Једино тензија појединих ситуација у делу привремено прикрива правовременост Гофредових одлука. Искреност такође игра важну улогу у упознавању читаоца са ликом Гофреда. Војвода је кроз цело дело врло отворен са војницима по питању мука, смрти и свега што ће заједно преживети пре коначне победе и ослобођеног Јерусалима.

      Јерусалимом влада краљ Аладин. Тасо га при првом представљању приказује као скоро параноидног, и врло окрутног владара:

”Аладин, краљ, јер тако њега зову,

господар нов, у вјечном живи страху”

      Упоредимо ли Аладина са Хектором, наилазимо на велике карактерне разлике. Прва је у храбрости. Хектор достојанствено носи титулу принца Троје. Он је херој, који се стара о свом граду и становницима. Са друге стране, Аладин се осећа несигурно између зидина Јерусалима и прилично је неповерљив према сопственим грађанима. Због мешовитости народа и вера, његова сумњичавост још више расте, као и урођена окрутност због надолазеће хришћанске претње.

      Потпуно супротно од Хектора, који се под директном претњом Ахејаца осећа још сигурније близу својих Тројанаца. Друга битна разлика је у хуманости. Хектор је хуман ратник, много хуманији и од Ахилеја и од Аладина. Дело сугерише мноштво фактора који мотивишу Аладинову окрутност. Страх, борбу са хришћанима, и пишчеву потребу да непријатеља хришћана прикаже као етички инфериорног могуће је навести и као повод окрутности, међутим, много је више узрока протканих кроз текст.

      У поређењу са Хектором, истиче се фактор родитеља, односно узора. Хектор поред себе има свог оца Пријама. Као јако моралан и мудар човек, Пријам доприноси Хекторовим добрим одлукама. Аладиново васпитање, као и очинска фигура потпуно изостају из текста. У тренутку када се упознајемо са Аладином, његов саветник је чаробњак Исмен. Тасо Исмена описује у неколико стихова:

”Исмен, уз мрмљај песме што је знао

чак Плута да у царству застрашује,

код злих да дела демоне му зове,

дреши их, веже ко праве робове.

Кришћанин беше, сад Алаху се клања,

ал први обред још му у памети,

штавише, оба закона с незнања,

богохулно он раби и ремети”

      Исменов негативан утицај на Аладина, али и све остале, је очигледан када видимо епизоду са Олиндом и Софрониом. Трагика ових младих љубавника оставила је дубок утисак на окупљен хришћански свет, па чак и на самог Аладина. У Аладину се рађа искра милости, али она није довољна да преовлада, све док не дође Клоринда. Агон Клориндиног и Исменовог утицаја избија из следећих стихова:

“Исмен нек даље чаролије реда

све, оружја је моћ то његова цијела,

ми витезови не знамо до мача,

то нам умјеће, то нам наду јача -

ушут је, милости иако доходи

тешко до срца царева, ал жели

њој удовољит, разбор да угоди”

      За разлику од Аладина, Гофредова стабилност и доследност се не доводе у питање. Краљ Египта шаље Гофреду најлукавије и најспретније говорнике не би ли га убедили да се повуче и прекине припреме за опсаду Јерусалима. Гласници Алет и Аргант нуде Гофреду помоћ да учврсти своје нестабилно царство, као и низ аргумената за прекид борбе. Предвиђање глади и смрти није ни близу довољно да Гофред промени одлуку. Он их одбија, и испраћа уз дарове и витешке речи:

”кришћане да би ропства избавили,

ту милост Бога стећ да нам је моћи,

нит ће кад за циљ такав тешко бити

час свијета, живот, царство изложити,

јер није страст да славе нас узбуди

земске на потхват, да нас је водила,

вец рука тога што у срца крута

продире благо, и мекша смрзнута”

¤


Гофред је можда једини мушки лик у целом епу који поштује принцип доследности, осим Аладина који је доследно недоследан. То је зато што једино кроз призму Гофредове личности и његове воље, божја воља може апсолутно да делује. Ни један други лик не испуњава критеријуме за то деловање. Скоро да нема јунака у делу, који бар у једном тренутку није попустио пред магијом, хедонизмом или некаквом љубавном авантуром.

         Војвода је једини доминантни карактер у односу на радњу. Чак и кад је рањен и приморан да напусти битку, он се чудесно опоравља и опет успоставља доминацију. Када је Гофред присутан не поставља се питање шта ће се догодити. Сваки други лик је подређен радњи и тежини ситуације у одређеној мери, што је најбоље потврђено у епизоди са чаробницом Армидом.

         Остале карактере краси битно несталније понашање. Од хришћанских јунака највише се издвајају Риналдо и Танкреди. За разумевање ових јунака, морају се испитати њихови међусобни односи и разлике са супротстављеним јунацима Аргантом и Солиманом. Односи између Риналда и Танкредија су по свему јако пријатељски, што се најбоље види у две ситуације. Прва је Танкредијево упозорење Риналду после убиства Гернанда; друга, Риналдово ослобођење Танкредија од Армиде.

         Јасно је да се ови јунаци међусобно помажу у тренуцима највеће слабости. Ситуација код муслимана је обрнута. Аргант показује озбиљну љубомору према Солиману, због које отпочиње низ двобоја са Танкредијем, односно Рајмондом итд. Њих двојица су један уз другог једино у борби, приморани заједничким непријатељем. Тасо, како би показао да је Ислам погрешна вера, карактерима додаје особине које изгледају узалудно. Танкреди, који изостаје из битака и двобоја, када је присутан, довољан је да одбије Солимана и Арганта заједно, иако су они све време посвећени само борби. Риналдо на крају успева да убије Солимана.

         Чини се као да су искрена храброст и прави циљ главни недостак муслиманске војске.

         У дванаестом певању, Танкреди трагично убија своју неостварену љубав Клоринду. Аргант је имао прилику да је спаси, што је она као његов најближи саборац, више пута за њега учинила. Он то не чини, већ бежи иза зидина града, остављајући је свом највећем супарнику поред Солимана - Танкредију. Тек после њене смрти, он се заклиње на освету, правдајући себе речима:

“Што ја не рекох, учиних? Молио

како сам краља, да да отпријет врата?”

         Прилика за искупљење, међутим, не пружа се ни једном муслиманском јунаку, док је код хришћанских, напротив, искупљење доминантан мотив. Танкреди се искупљује за свој изостанак кроз истицање у борби. Риналдо, као пандан Ахилу, то чини кроз ослобађање магичне шуме и Армидиних витезова. Да би искупљење могло бити испуњено, потребан је опроштај. Риналдо пре него што је ослободио магичну шуму, прво је морао по опроштај Гофреда, па опроштај и прочишћење од Бога.

         Интеракција јунака са Богом има потпуно другачију природу од оне у Илијади. Хомерови богови на почетку заузимају стране, али су ипак и они потпуно подређени Судбини, односно Фортуни. У Тасовом случају, Судбина и Бог, морају бити на истој страни. Једине оностране силе које помажу Сараценима су ђаволи. Узалудност њихове храбрости и борбе против бога је очигледна, што Тасо на више места истиче.

         Предодређеност постоји, али је она другачија него код Хомера. Не постоји јунак у делу који је судбински детерминисан као Ахилеј. Риналдо, којег са Ахилејом повезује срџба, није изабрао да умре млад. Он је у походу, не из личне побуде, већ због славе коју подразумева ослобођење Христовог гроба. Због тога Риналду недостаје трагичност коју поседује Ахилеј.

         Цело дело је много мање трагично од Илијаде. Бол који се све време провлачи кроз Хомерово дело, замењен је притиском који је на Гофреду. Борба добра и зла у којој нужно побеђује добро, што се антиципира на почетку, неизоставно доводи до губитка трагичности. Са јунацима Хомеровог епа можемо да саосећамо у току радње, чак и да навијамо за једну или другу страну, док су Тасови ликови лишени напетости. Разлика је управо у ономе за шта се зна да је детерминисано. У Илијади је суђено да страда истински херој, вредан дивљења. Чак и ван текста, сазнање о Ахиловој прераној смрти нас потреса. У Тасовом делу, на крају страдају муслимани, антихероји. Задовољство и олакшање су једине емоције које осећамо.

         Та разлика нераздвојиво је повезана са самим циљем и тематиком дела. Хомерова инвокација усмерена је на Ахилов гнев према Агамемнону, “штоно Ахејце у хиљаде ували јада”. Дакле, Хомер не наводи на почетку рат као узрок јада и невоља, већ Ахилејеву срџбу. Тројански рат је сурови оквир за драму која ће се развити између ликова и у њиховом унутрашњем свету. Тасов увод потпуно другачије утемељује дело од Хомеровог.

“Оружје певам побожно, војводу,

гроб који силни Криста ослободи,

много у славном претрпи походу.”

         Ослобођење Јерусалима се одмах антиципира.

         Двадесето певање је само завршни чин, где четири највећа хришћанска јунака убијају своје противнике. Танкреди убија Арганта изван зидина града, далеко од очију војске, чиме га потпуно декласира као јунака жељног славе и освете. Аладин гине као кукавица од руке Раимонда, кријући се у кули, као што се током целог дела крио иза зидина. Риналдо убија страшног Солимана који је пред крај потпуно сломљен. За разлику од Арганта који и на самрти прети, Солиман се достојанствено мири са својом смрћу. На крају, Гофред усмрћује Емирена, вођу египатске војске и тиме доноси својој војсци коначну победу и ослобођење Јерусалима.

         Трагичност изостаје јер се стиче утисак о заслуженој смрти муслиманских јунака. Еп се завршава као што је и најављено. Гофред, као отелотворење похода, затвара еп, доводећи своје саборце до циља - слободног Христовог гроба.