Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________13_






Деца пишу | Феђа Марић






Феђа Марић има једанаест година и иде у Основну школу „Петар Петровић Његош“ у Бањалуци. Одличан је ученик. Воли све предмете, али су му најдражи математика и физичко. Такође воли стране језике, и зато већ годинама учи енглески језик, а од прошле године и немачки. Хоби му је, осим играња фудбала и кошарке са другарима, писање песама и прича. Своју прву песму написао је када је имао осам година, а три године касније добио је и своју прву награду за литерарни рад. Наиме, на конкурсу поводом Дана града, освојио је треће место за песму Мој град.

Поезију и прозу жели да пише и даље, иако планира да се у животу бавим науком.



ВРБАС

Кроз главни град Републике Српске
протиче притока Саве једна.
Можда другима није,
али мени је много вриједна.

Четири моста
над њим стоје,
над дивном ријеком
зелене боје.

Разна такмичења и скокови с моста
на нашој ријеци одржавају се често.
За изградњу хидроцентрале
Врбас – погодно је мјесто.

Највеће богатство нашег града,
јесте ријека и љепота њена.
Зато кренимо сви  сада
у борбу против загађења.

 

¤



МОЈ ГРАД

О мом граду хиљаду је прича
И пјесама, не зна им се број.
Све љепша једна од друге,
Бањалука – то је град мој!

Овдје ме сунце најљепше грије,
весело слушам птичица пој.
У трави цвијеће весело се смије,
Бањалука – то је град мој!

Паркови су украс мога града,
дом за птице и пчела рој.
Зато с поносом кажем сада,
Бањалука – то је град мој!

Над ријеком нашом стари Кастел стоји,
моћан и горд надви се над њом.
Своје дане одавно не броји,
Бањалука – то је мој дом! 



МАШТАЊЕ


Још један неуспио експеримент. Који ми је то по реду? Ах да, негдје сам записао – 157! Већ пет година радим на изуму који ће служити цијелом човјечанству. Покушавам да измислим машину за бесмртност. И таман кад сам хтио да одустанем, из 158-ог покушаја, направио сам је!

Сви новинари, све телевизије су хтјеле да им дам изјаву и да им покажем машину.

Опсједали су ме данима. Коначно сам одлучио да отворим врата своје лабораторије. Чујем како вичу: Феђа, Феђа...али, тад сам схватио да то говори моја мама: „Феђа, брзо се спреми, закаснићеш у школу!“