Из кућне радиности

 

Бајке се дешавају

 

Сјета, туга или Дуга? Сјећати се или живјети без сјећања на неком удаљеном, угодном и топлом мјесту из маште? Давне године пролазе као залутали возови кроз моје мисли. Ја, раздрагана дјевојчица, која се нестрпљиво мува по кући своје баке. Завирујем у сваки кутак и радујем се баш свима који долазе тих новембарских дана. Повод је врло значајан. Свадба моје сестре. Ужурбане припреме су почеле на све стране, сви су као утренирани руски војници прилазили свом дијелу посла. Женски и мудрији дио моје породице у рукама је невидљиво држао све конце тако да су мушки представници били убјеђени да су баш они заслужни за све припреме око овог значајног догађаја. Из кухиње су се осјетли најљепши мириси разноразних колача и торти, мириси који су ме опили за цијели живот, а ја сам пробавала филове, опчињено гледала у све те украсе на тортама, па кришом умакала прсте у вангле пуне кремова, прелива и шлага. У том драгом метежу, гдје се знало и својски споречкати, па чак и љутнути ако све не иде онако како је замишљено, дође и дан да млада проба хаљину и ципеле и да продефилује испред знатижељних очију тетака, сестара, стрина и осталих који су се ту, тобоже, случајно затекли. Прекрасне бијеле ципеле су ме навеле да пожелим да сам Пепељуга и да баш једну такву оставим на степеницама дворца свога принца. Сестра је имала мука са њима, жуљале су је, а то се није смјело догодити јер ваљало се плесати до дубоко у ноћ. Мудро женско вијеће на челу са мојом мамом и тетком је дуго размишљало шта урадити и досјетише се!

Јеееееееееееееееееееееееее! Слатког ли посла за мене, их! Пошто сам и онако стално ходала по кући, рекле су ми да треба да обучем те нове младине ципеле да их носим до изнемоглости не бих ли их разгазила. Свој задатак схватих врло одговорно. Била сам главна. Ја, Енеа главом и брадом, да носим младине ципеле, ехееееј, није то шала! И даље сам трчкарала између кухиње и дневне собе, посртала, слушала кикот неких драгих лица којих нема више и научила шта је у животу важно: све лудости, шашаве ствари, па чак и тешке тренутке претварати у мудрости, свјетионике кроз узбуркано море Живота. То чиним и ових дана. Лагала бих кад бих рекла да је лако. Није.

У касне ноћне сате, кад кућа утихне неком чудном и изненадном тугом, пребирам по својим сјећањима. Некад пожелим да их нема, али знам да су ми потребна. Знам да моје сјете и туге могу да постану Дуга у животу. Знам то и осјећам се и даље као принцеза у бијелим сестриним ципелама. Као принцеза коју жуљају зрна туге и неправде испод меких паперјастих душека од Сјећања и Љубави.

---