Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________9_




Критика
Мариo Лигуори - Прва љубав






   Пише: Сања Живковић


Савремена књижевна сцена пре неколико година добила је нову, посве занимљиву фигутру, Марија Лигуорија. Овај стваралац и на српском и  италијанском језику, дипломирао је на универзитету у Напуљу, мастер студије завршио је на Филозофском факултету у Новом Саду, где је и докторирао и где данас ради као предавач. Његова дела објављена су  у антологији Букет за стару даму (2008). Такође, аутор је путописне прозе Снатрења (2010), двојезичне збирке Седам јесењих прича / Sette storie autunnali (2013) и збирке прича Прва љубав (2014). Радови су му објављивани у листовима Данас, Блиц, Политика, Ослобођење, L’Isola, Поља и др. У његовим делима може се осетити авантуристички дух, али и познавање великог броја европских земаља од којих се најдуже задржао  у Шведској, Ирској, Великој Британији и Словенији.

У последње објављеном делу, Прва љубав, Лигуори  кроз двадесет пет прича приказује „исечке“ сваодневног живота, ухваћене речима онако како слику бележи фотографски апарат. У њима се судбина јунака најчешће не довршава већ само назначава, чиме се читаоцу даје слобода да наслути, или оно што се догодило пре, или оно што ће тек уследити. Иако нас наслов може заварати да поверујемо да је тема књиге искључиво љубав, тематика је шаренолика, те у њој налазимо социјалне али и културолошки значајне приче. Како смо већ напоменули аутор је и врсни познавалц разних географских простора што омогућава читаоцу да слободно шета  по разним градовима Италије, Шведске и Србије и упознаје разне културе. Тако се у причи Забрањено воће поцртавају разлике севера и југа Италије, а у Кишним данима говори о овој појави у разним деловима света.  У Лигуоријевим причама можемо сазнати да је Београд „град одозго“, јер се „ка њему човек стално пење“, док је Сарајево „град одоздо“, јер се човек стално „спушта“ идући ка њему. (Јесен у ниском граду). У истој причи сазнајемо и да је човек хтео то или не стално под утицајем онога што се око њега дешава, а то се најбоље види када почне чинити и говорити о истим стварима на исти начин као и људи око њега. Тврдећи да „човек може бити прави кад одрасте, само ако се води искуством из детињства“, неретко му се враћа. С тим у вези су и сећања која су важан део човекове личности, а најчешће се сећамо управо периода када смо били деца (Омиљени град), прве љубави (Прва љубав), али и у ружних ставри, попут заробљеништва (Ci  Đuvano). Читаоци постају и сведоци тренутка у коме ћерка треба да саопшти мајци да је трудна са човеком друге вере (China Garden),  сведоци пропадања савршеног љубавног пара, због људске пакости (Сјајан пар), као и сазнања младића да му је једна од најлепших другарица постала дама сумњивог морала (Јесен у провинцији). Неколике наизглед баналне ситуације Марио успева да подигне на виши ниво. Тако нас пишући о једном интелектуалцу, који чита чланак о Новом Саду (Трагови једног града), интригира да се замислимо какав је заправо дан једног таквог човека, шта га мучи и шта му може значити читање нечег таквог. С обзиром на то да сви о таквим људима имамо „хладну“ слику, аутор фигури интелектуалца даје топлину и приближава је човеку који као и сви има емоције. Пишчев фокус се у једном трену зауставља на жени која понавља два пута исту причу одговарајући на два телефонска позива (Два позива).

*


Сулудо, на први поглед, али то сви  чинимо када смо нечим усхићени или узнемирени због нечега. Овде се даље поцртава човекова непресушна потреба да подели радост и доживљаје са другим човеком, чиме се даље истиче да је свако од нас део друштва и да само у симбиози са њим може опстати, ма колико банално у њему деловао. Ту је даље прича и о женској лукавости (Женски макарони), која на духовит начин показује како жена успева да придобије мушкарца кога воли пуштајући га да верује да је он главни, затим прича о одласку код фризера итд. Све овакве приче, које наизглед третирају баналне теме заправо показују да ништа није небитно и да на све што се догађа треба гледати истим очима, јер је свака ситница део наше животне слагалице. Што се тиче љубавних прича, Лигуори приповеда о првој заљубљености у познату личност, преко тинејџерске љубави, до оне која завршава одласком вољене особе (Тамо где не познају укус плача), трагедијом (Двобој) или се наставља срећом (Дневник Ане Персон). Он љубав „слуша и мирише“. Последња прича, Последњи дан опозиционог одборника, која по много чему подсећа на Гогољеве приче, третира трагичност људске судбине човека који у очима других има све, али је у души дубоко несрећан. Ту се даље повлачи питање маске, коју свако од нас носи у разним ситуацијама и лица, које откривамо кад останемо сами.

Треба истаћи и ауторово поигравање са улогом приповедача и наративних нивоа. Наиме,  понекад приповеда у 1. лицу као старац, младић или жена, а понекад је дистанциран, тј. приповеда у 3. лицу. Такође, понекад је актер, а понекад пасивни посматрач. Све наведено показује Лигуоријеву изузетну способност трансформације и познавање људске психе.  

Можемо закључити да збирка Прва љубав, шареноликошћу може задовољити различите читалачке укусе и да се у њој константно потврђује да „град не чине становници, већ он почиње код куће. Он је у глави.“ Дајући тек наговештаје датих ситуација, Лигуори је слободно се може рећи посејао клице будућих романа.