КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________10_
Песникиња из дијаспоре
Мирјана Ћалић-Лукић
 До сада је објавила три збирке песама: У име љубави, На згаришту успомена и Чекајући прољеће, а неке од песама и у два издања зборника Поезија СЦГ, у зборнику Кораци - путем културе у нови миленијум - Хилден, у Зборнику Гарави Сокак, Инђија 2011, Антологија ЗАВЕШТАЊА 2005-2014, као и у многим другим заједничким издањима. Добитник је сребрног Орфеја за пјесму На згаришту успомена, на традиционалним, мајским сусретима писацa дијаспоре 2010. године у Франкфурту на Мајни и бронзаног Орфеја 2012. године за песму Трешњо моја. Члан је Удружења писаца 7- Франкфурт/М.
ТРЕШЊО МОЈА
Повјетарац разбуђује пустош, у крило твоје шапатом слијеће, јутра миришу на љубичицу, трешњо моја, стигло нам је прољеће. Да ли те радује тај дашак живота, изласци и заласци сунца или и тебе, као и мене, заболи усред срца кад сјећање стигне, кад мјесец изнад Динаре Шатору намигне, а село спава, кад сова хукне а испод корака, ничијих, врисне трава? Кад први сунчев зрак у походе се спрема, кад погледаш лијево и десно а никога нигдје нема - само пепео згаришта што очима мојим плаче и тугом мојом јеца. Ех, трешњо моја, давно смо били дјеца. У прве сиједе уплела сам успомене, котрљају немир и чежњу дубинама мене. Протекло вријеме не значи ништа, ни сутра у замјену за јуче, ни нада, ни даљине. Предуг је корак до среће у канџама судбине. |  ЧАША ЧЕМЕРА Горка је опора чаша пуна чемера ал‘ испићу је до дна. Не тражим ти хвала, ни опрости, одавно сам с памети у свађи, слуђена крвавим траговима туђих угриза. Храбро, мушки, опери тијело од мојих додира, огрни га ћутањем и иди... Лажу да кукавице одлазе! Не руши ми, само, пут у снове, не чупај љубав из коријена. Можда некад нечија рука заустави сузе на образима мојим. ЉУБАВ ЈЕ ОД СВЕГА ЈАЧА Увијек када ти је тешко сјети се да имаш некога ко те воли Буктиња нашег загрљаја не тражи ријечи ал' хвала ти што ми их спакова усред срца за дане кад крици птица злослутница сумњом парају звијездано небо у мојим очима. Па ипак... Пусти сад то! Дозволи да ћутимо препорођени у покушају да нам срца заледе. Знаш да сам те душом загрлила а наше туге везане у чвор окачила о гране дивљег кестена да труну у забораву, јер...Твоја сам, и Ти си мој. |
