Шаљиве народне приче
Сељани купују памет Састану се један дан на обично место старешине и главар од једнога места који је на мору шкољ, и стану корити једни друге како од њих нико не може бити мудар као што у другим местима има мудрих људи. Знате ли, браћо, рече један понајмудрији до чега је то? Све без пусте памети, него хајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају да је и продавати могу, па је и цене. Сви на то пристану, те скупе речене новца, и оправе тројицу, те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати где би је купили и пошто ока. Тако се намере на некаква мајстора хитра у руги и подсмеху, који им рече: - Ја ћу вам продати не оку но литру, а две нека ми остану за те аспре. Они пристану, а он однекуда добави једнога миша, те га жива затвори у једау шкатуљицу, и рече им: - Ево вам памет овде, него одмах бежите дома, и не отварајте пре но дома дођете. Сељани се врате весели у исти брод којим су и дошли, па кад дођу близу својега места, рече један од њих: - Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица свему селу. Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негде у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати, а један одговори: - Шта вам је? Ево је у броду, нигдје није побегла. Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпосле договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад год би што хтели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли да се најпре памети напуне. | Крепао котао Измисли један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га: - Господару, молим те, узајми ми котао ракијнски, да нешто ракије испечем, а до данашњега дана донијећу ти га и добити нањ талијер. Слакоми се трговац и узајми му котао, а сељанин седми дан пође трговцу и однесе један преко мјере мали котлић ракијнски говорећи: - Знаш, шта је господару? - Шта? - запита трговац. - Богме се окотио твој котао - одговори сељанин. – И ево сам ти ждријебе од њега донио, јер је у мене ждријебан и дошао, а ја твојега нећу. - Браво! браво! - одговори трговац. – По томе се види, да си човјек поштен, фала ти! - Него молим те, господару – придода сељанин – нека још који дан у мене поштоји котао, јер га онако болесна не могу справити. - Добро докле – одговори му трговац. Послије дешетак дана дотрчи уплашен сељанин к трговцу, па му рече: - Господару, не знаш несреће? - Које? – запита трговац. - Крепао котао. - Како крепао, ничији сине?! – продере се трговац. –Како може котао крепати? - Ето како – прихвати сељанин – штогођ се коти, ваља и да крепа. И на овај начин, кад трговац потјера сељанина на суд, сељанин и у суду добије разлог, и узме велики котао за мали.
|