Часопис Суштина поетике излази више од годину дана захваљујући вама који повремено шаљете своје радове и сталним сарадницима. Као уредник улажем много рада, труда и средстава да би часопис сваког месеца излазио у издањима која сте имали прилику да видите. Досад сам врло ретко објављивао било шта од свог стваралаштва јер сам сматрао да је неприкладно, и зато што сам првенствено хтео да дам прилику свим квалитетним ауторима, мање или више познатим.
Читајући разне часописе сличних садржаја, видео сам да се поједини уредници нимало не устручавају
од објављивања својих радова. Зато сам одлучио да редовно или
повремено (нисам још сасвим сигуран) уведем страницу
УРЕДНИКОВО ЋОШЕ на којој ћу
објављивати своју поезију, прозу, сатиру, коментаре.
ИЛУЗИЈА
Сад си сетнa, мисли ти лутају док ћутим у дну твојих зеница; и свa си нежнa, свa похотнa, слутиш снагу и страст, сусрећеш ми залутале мисли и чекаш да те сета уведе у мој сан. Чекаш да такнем погледом, врхове надошле жудње – у трептају ноћи тегобне нађем усне ти бледе, суве. Али досегнути не можемо ни одјек ни крик зауздан тешким уздахом – загрљаја без дланова и прстију, расутог празном постељом, мојом и твојом БРЗАЦИ Куд одлазе брзаци усковитлани Сем у пролазност живота Кад све мине неприметно Као да никад није било ни сна Ни јаве У кораку и трептају У покрету длана грубог од чекања У погледу топлом од уздаха Куд одлазе брзаци усковитлани Из дрскости младости Сем у пораз живота САМОСВОЈНОСТ Песнику Брсти своје мисли с трновитог жбуна Сред голетног поља изниклог одавно Уз обалу реке два везана чуна И безумље свуда страшно и огавно Брсти своје мисли с трновитог жбуна Усном која дрхти речју нереченом – На глави фукаре блиста царска круна Видљива и оку са најсивљом мреном Брсти своје мисли с трновитог жбуна Пауновим пером – мастилом плаветним Напуштен од света пун животних буна Са душом детета и погледом сетним Брсти своје мисли с трновитог жбуна Недогледу јасан – времену будућем Кад обичност мине тад загуди струна Све ничице падне пред стиха умећем |
¤
НЕШТО ЛИЧНО ПАР Над празним папиром сенка Њено име Поглед у стиху без риме Љубав човека У сваком слову немирна река Жена снева Усред тмине сунце изгрева Љубав човека МОЖДА ЈЕ ТАКО 5. Врло често жица, на којој живот изводи свој непредвидиви плес, пукне и све падне као камен у амбис, али љубав и искрено пријатељство увек су мрежа испод те жице да те спрече да паднеш на дно неповрата. 20. Живот је илузија само. Недоглед свега опипљивог што се иза речи скрива. |
