Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________8_




Живе легенде | Тања Крагујевић





Тања Крагујевић рођена је 1946. у Сенти, градићу на Тиси, на северу Војводине, где је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији.

Дипломирала је 1970, а магистрирала 1973. на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће "Вук Караџић", 1976.

Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији "Прва књига", једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији ("Матица српска", Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији “Повеља”, библиотеке “Стефан Првовенчани” из Краљева (2010).

Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Гостовала на фестивалима поезије: Струшке вечери поезије (Македонија), Пушкинови дани поезије (Русија), Трг песника, Будва (Црна Гора). Учествовала у раду Књижевне колоније у Сићеву (1994), у Међународној књижевној колонији у Ћортановцима (2008). Представљала Србију на Првом трансбалканском фестивалу поезије у Солуну (24-26. мај 2012). Заступљена у тематским и другим зборницима у земљи и иностранству. Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.

Члан је Српског књижевног друштва од његовог оснивања 2001. године.

Добитница је многих награда и признања.


~ Извор ~



ЛЕКТИРЕ

Ту сам да не бих била нађена.
Да певам а да то не будем ја.
Рубље на конопцу да сам.

На чистом ветру странице
бела застава предаје.

Мрежица нерава и опис листа
изнутра што живи испод имена
које изнајмих друмовима
куд упуте се очи што роне
изненадну блискост.

Иако лаких речи нема.
Промајна су врата иза којих
склоних векове недостајања.
Писма теби што лепа су
због одговора које ми шаљеш.

Ни тежина текста не постоји.
Можда тек густа сенка говора.
Вакцина у штиву што сабира
изгубљене крајеве прича.
Суза из ампуле што поглед учи
да лизне каменчиће и песак.
Ниске земље. Пре него што
зађе у пределе залистака.
У само срце ствари.

Те руком оне које у мени
као да нема могу погладити
побуну ружа. Убрати овај дан.

И за трен један као никад бити
то нежно то страшно биће смисла.


*

ВЕРНО, УВЕЋАНО

Нико да се јави на оглас
исписан на окну.
Само ти. Постојано срце. 

Грумен си у кошуљи за двоје.
Верно. Увећано. Тако близу
себи. Само. Неизрециво. 

Као дамар уловљене репатице.
Несаница близанаца.
Међу гранама у кући снега.
Међу слабашним зидовима. 

Где понекад би у ветру
што шири време као рубље
на конопцу стаклене кише
плесала твоја песма.



ТИ

Ти си најпроверивија
истина о мени.

Обрглиш ми рамена
капутом
који више не постоји.

И то је сав смисао
овог подсећања.

То што покрет
твојих руку
чини моје тело.

Хваташ
златну секунду
кише мог ока.

Талас дна.

Где расте стабло.
Дом под небом
твоје душе



ОТКУП

Слободна си кажем зимовки
пре него што се веже.
И падне у ове речи што за трен
или два биће заробљене
у мојим устима облепљеним
нечитким тракама ваздуха.

Пре но што се нађем обгрљена
тунелима што утичу један у други
као весела болест чаврљања.

Између источних
и западних спаваоница.
Иза базарâ и дивљег растиња.
Испред стројева лудих
снајперских откочености.

Ах како су ми потребне
лагуне твојих очију.
И мале улице.
Ситан накит предграђа.

Да као талац смрћу уцењен
тихо кријумчарим сат за сатом.
Отпор туге. Лирику руба.
Свакидашње благо откупа.