Све наше заслуге

„Она ради у руднику и живот јој није лак“, паде ми на памет овај стих док сам „улијетала“ са кесама у кућу. Врућина, оцјене, бројеви, матичне, свједочанства, осмијеси, цвијеће... Ту није крај, онда наступају грешке, па исправљај и тако. Тјешим се само да је сваки човјек који ради „грешив“, по оној народној да свако ко ради, мора и да гријеши.

Кључа нигдје, руке ми се савиле до кољена, журим да ручак направим, комшиница прича са мном, а мени бубња у глави. Ипак ми се негдје указује мисао да је добро што постоје тако ведри људи попут ње, што непрекидно причају, јер бих сигурно полудјела од свеопштег метежа свакодневице пред крај школске године да нема њеног гласа који ме хвали на сва уста, те промоција, те књига ....

Коначно уђох у кућу, а враг би ногу сломио у њој. Нови становник моје куће, руски плави мачак Дмитри, ми се обрадовао како год да сам тад изгледала, а није баш било репрезентативно.  Питала сам се што немам више руку и што дан не траје дуже да све стигнем. Као разборита особа одмах сам себи објаснила да смо сви само људи, баш само људи и да ја волим што јесам само човјек, мада мој мачак није баш најсигурнији да ли је мачак или је дјечак. Како год, прва фаза дана је била готова, ја скувана као виршла кад је извадите из вреле воде, а ваља се и ручак завршити. И стигло се. Шницле, кромпирићи, салата, разбијена стаклена здјела, мањак живаца и велики осмијех на лицу мог сина био би биланс данашњег дана. Мало ли је на ову скупоћу. :) Само се сам човјек може прецијенити или потцијенити. У глави ми одзвања реченица једног непознатог човјека са промоције моје књиге који је тврдио да он беспоговорно заслужује моју књигу. И сви га знамо по тој реченици, јер редован је гост на промоцијама књига. Но, мени је, због бијелих дугачких бркова, изгледао као Милија Колашинац од кога је Вук Караџић записивао народне пјесме или старац Фочо од стотине љета из епске пјесме. Јест' то лијепо кад неко мисли да заслужује моје ријечи, помислила сам тад, помало се шепурећи мада знам „не живи се од окруњене главе“(Сан, „Мјесечева“). Јест' то дивно кад ме требају моји укућани! Јест' лијепо кад замирише ручак, нечија душа и кућом одзвања смијех, па се помало осјећам као овај мој мачак што би да омрси брке сваким јелом као што ја радим свиме што јесте Живот: душом и драгим људима. "Сит Ти, а вјечито гладна Те ја!" (Тестамент, „Мјесечева“)

23. 6. 2015. године