САМА У ГУЖВИ
Усред једног великог града,
гдје увијек гужва страшна влада,
на седмом спрату солитера
живи једна малена Вера.
Сваког јутра будна у шест сати,
трчи у загрљај мами и тати,
и гледа како поспани журе,
као без главе по стану јуре.
- Не иди, тата, сачекај, мама!
Зар опет данас остајем сама?
Може ли посао бар један дан
да се некако уради сам?
- Не може, Вера, љуби те мама,
знаш ли да новца треба нама…
- Не може, Вера, љуби те тата,
ти знаш да нама треба плата…
А ти се сада врати у кревет,
тета ће доћи, то знаш, у девет.
Вријеме с њом ће брзо проћи,
и мама и тата с посла ће доћи.
И тако остаје малена Вера
на седмом спрату солитера,
бескрајно тужна, и с ким год – сама,
јер са њом нису тата и мама.
¤
KРИЛА
Чудио се лисац како
лептирића крила лако
носе свуда без проблема -
зашто и он једна нема.
Хоће лисац да полети,
ал' никако да се сјети
како би се набавила
бар половна нека крила.
Огласе је прелистао,
продавнице обишао,
питао чак крокодила
продаје ли неко крила.
Свак се чуди, не вјерује:
- Лисац крила зар купује?
Да није на главу пао
Ил' пио – па претјерао?!
Схватио и он на крају
да се крила не продају,
па с товаром туге тешке
вратио се кући – пјешке!
¤
ЛОПТА
Шта би дјеца могла
да им лопте није,
кога би тад рука
ил’ нога да вије?
Зато треба хвала
рећи мудрој глави,
што најљепшу играчку
некада направи. | ¤
МУКЕ СА СЕСТРИЦОМ
Закукао Миша – јао,
кад у несвијест није
пао -
сека му се мала
у цртање дала.
Лијепо би то све било,
али зло се догодило:
свеска за домаћи
поста блок цртаћи.
Он у чуду - рони сузе
-
- зашто, секо, ову узе,
нисам дана пола
устао од стола.
Рвао се са азбуком
и од А до Ш је
с муком
написао цијелу
у свешчицу бијелу.
Све је било баш без
грешке -
награда за муке тешке,
а сада из листа
вири боја триста.
Јао, секо, с тобом шта ћу!?
Не дирај ми у задаћу!
Кажем стоти пут,
и стварно сам љут!
Не љути се, нисам
знала,
ја сам, Мишо, врло
мала…
Ево, за изини -
oбрашчић уштини!
¤ У СТРАХУ СУ ВЕЛИКЕ ОЧИ
Прошле је ноћи – у доба глуво
слетјело Марку нешто на уво,
па сав у страху отвори очи,
за борбу спреман с кревета скочи.
Ал' ипак јача надвлада сила,
соба је мрачна превише била,
храброст побјеже негдје у таму,
а Марко брзо пробуди маму.
Кренуше скупа Марко и мама
да виде кога то крије тама,
ал' од свих могућих чудовишта
у соби није било баш ништа.
Ни у орману, ни под креветом,
Ни иза врата, ни под ћебетом,
само је комарац – главом и брадом,
сву ову збрку гледао крадом.
|
