Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________3_


Заборављени српски песници

Светислав Стефановић 


http://www.knjizevnicasopis.com/broj-2/3
Светислав Стефановић, рођен је 1. новембар 1877. године у Новом Саду. По професији био је лекар, оснивач је Катедре за патологију. Бавио се писањем и био је песник, критичар, преводилац, есејиста и драмски писац. Био је модерниста и авангардиста. У својим есејима и критикама бранио је Дисово песништво, а у међуратном периоду брани модернистичко песништво, Био је пријатељ Лазе Костића, Диса, Тодора Манојловића, Винавера, Црњанског, Дучића...
Оптужен је као клеветник совјетских власти, мада су каснија истраживања потврдила његово сведочење. Оптужен је и као саветодавац у прогону књижевника за време рата, али у оптужници нису наведени докази који би поткрепили овакве тврдње. Замерало му се и то што је 1937. године превео Мусолинијеву књигу О корпоративној држави.
Стрељан је као непријатељ народа и ратни злочинац у новембру 1944. године,
Поступак за политичку рехабилитацију покренут је 2008. на основу захтева који је мр Тамара Грујућ упутила Окружном суду у Београду.




 

¤



 
 МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ 

Јецају и струје месечеви зраци;
Ко сребрна харфа месечина свира;
Пливају и тону маглени облаци,
Ко акорди пуни кроз царство етира.

Трепте тихе воде, и с чежњом дубина
Упијају у се звукове што жедне,
Дршћући ко круне воденога крина,
Под дојмом блаженства мистерије једне.

Расклапљу се у сну очаране шкољке;
Издишу површјем, ко од злата пена –
И с немоћи тихом једва слатке бољке
- Дршће месечина звуцима Шопена.


 
 АКОРД 

Доћи ћу ти драга, у јесење вече

кад све ко вал смрти сива киша гута,
и пустињом мрака само бол што лута,
бол који од суза само жешће пече.

Рећи ћу ти речи као јесен тужне,
мутне ко та киша која звезде гаси,
пусте с криком смрти тонућ ко таласи,
и болна ко нада једне душе сузне.

О, да ли ћеш вечно тајанствена жено,
чути речи где ми све се сузе слише,
кô сви ритми туга у падању тмина ?

И да л'  ће на твоје срце затворено
пасти бол мој црни из црних дубина,
кô на прозор избе црни акорд кише ?!





 ПОТОМАК 

Ја сам потомак тих бунтовних раса,
што их живот пљачка, што их небо куне,
што пуне гробља у којима труне
сва патња људска незнана без гласа.

Често у болу без утехе спаса
у тупој ноћи изненада ми суне
и на душу ко тешки облак груне,
громовит тресак бескрајних таласа.

Крик мученика, жртава, робова,
нечувен тутањ безбројних гробова
што мазду траже од небеса злобних!

И пламен сукће с гломача страхобних,
док гле, спрам њега покољења газе
косовском крвљу прскане Вечне Стазе.



 

¤





 ТАМА 


Пловиш кроз мој живот кô сан једне страсти
која нема бића: отишла је барка
из далеког царства сва од сунца жарка;
весла јој и једра уморна од сласти

пала. А моја је душа као море,
љутка се и гиба по њој златна љуска:
ко кишом црвених ружа вода пљуска,
од кикота твога; запаљени горе