Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_






Да се подсетимо | Булат Окуџава





ЈУТРО СИЈА НЕЖНИМ СЈАЈЕМ

 

Прошлост, давнина, древно доба, историја - све су то, рекло би се, тако узвишени појмови да би човек пред њима морао стајати без капе на глави. Само, питам се, да ли је то баш таква прошлост? Таква историја? Па то је било ту скоро, недавно: лето у Тбилисију, топло пре подне. Управо смо се спремали на море. Чика Николај и ја смо спремали кофере, тетка Силвија - ствари за летовање. Имао сам седамнаест година. Одједном се отварају врата и без куцања улази наша сусетка. Ми је весело поздрављамо а она ће, побледелим уснама:

- Шта вам је, зар нисте чули?

- Чули смо - каже чика Николај - свашта смо чули... А на шта тачно мислите?

- Рат - рекла је она.

- А-а-а - насмејао се чика Николај. - Тахити напао Хаити?

- Престани - рекла је тетка Силвија. - Шта је било, мила?

- Рат, рат... - поновила је сусетка. - Укључите радио!

Из радија загрмеше војни маршеви. Погледао сам кроз прозор - све је изгледало нормално.

- Ево шта ћемо - рекла је тетка Силвија чика Николају и мени - трчите у продавницу и купите што више уља... Знам ја шта је рат!

Отишли смо у продавницу. Купаца је било прилично, али су намирнице стајале на својим местима у уобичајеној количини. Купили смо читаву једну литру уља.

- А да узмемо још? - упитао сам.

- Шта причаш? Гледају нас људи. Незгодно је.

Однели смо ту литру зејтина кући. Ко је могао мислити да ће се рат онолико одужити? На улицама се видело да је почела мобилизација. Било је и младих жена у униформама. Све се одједном променило. Нико више није мислио на море. Дошао ми је друг, Јурка Папињанц.

- Па, шта чекаш? - рекао је. - Зар нећеш у војни комесаријат?

- Наравно да хоћу - одговорио сам. - Идемо.

Успут рекох:

- Било би добро да нас пошаљу у неку тенковску дивизију...

- Било би добро - сложио се Јурка.

Негде у дну душе јавила ми се слабашна, малецка сумња и одмах се угасила. У комесаријату војном - облаци дуванског дима, лупање чизама, плач неке жене, гужва кроз коју смо се једва пробили.

- Шта ћете вас два? - упитао је уморни мали капетан; презивао се Кочаров.

- Па ето, дошли смо, хоћемо да се боримо против фашиста... - рекао је Јурка. - Било би добро да нас пошаљете у исту јединицу.

- Добро, добићете позив - рекао је капетан. - Идите кући. "Проклети бирократа!" - хтео сам да кажем, али уместо тога рекох учтиво:

- А што да нас зовете кад смо ми већ ту? Заведите нас, дајте нам распоред...

- Ма губите се! - одједном се продерао онај.

И ми изиђосмо.

- Мора бити да нисмо ушли како треба - рекао сам ја. - Или смо нешто погрешно рекли...

Ипак је то војска, а не пијаца. Сутрадан опет одосмо онамо - и опет нас истераше. И трећег дана, и четвртог... Али осмог дана, ипак, нису.

- Ух - рекао је капетан. - Па ђаво да вас носи, досадили сте ми већ...

Хтедох му рећи да је и он нама досадио али ипак не рекох. А већ смо се и навикли ми на њега и он на нас, као да смо својта.

- Ма куд се теби жури? - рече ми капетан. - Куд ћеш? Погледај се само: право пиленце!

- Ништа - рекох ја јуначки. - Боље ћу се маскирати.

- Ах! - рече он. - Досадили сте ми. - И ту нам уручи по сноп позива на светлоцрвеном папиру: - До увече да сте их све разнели. На задатак!

- А фронт? - упитасмо ми.

- Рекао сам: на задатак! - викну он црвенећи, и ми брзо изиђосмо.

Ишли смо кроз улице Сололаке, и кроз Грибоједову улицу, и кроз Судску, и улицом Барнова, спустили смо се иза Александрове баште, и у уличице иза оперског позоришта. У једном дворишту између ниско обешених чаршава и кошуља на канапима за сушење рубља пред нама се нашла још млада жена са великим стомаком и дечаком у рукама, а за сукњу су јој се држале две девојчице. У дворишту је било још људи, и сви заћуташе кад су нас угледали.

- Кога тражите? - упитала је жена, као да није чула презиме које смо изговорили, гледајући не у нас већ у пружени црвени позив који је треперио на ветру.

- Мнацаканов Алберт - рекао сам ја, пружајући папир.

- То је мој муж - рекла је она. - А шта вам треба?

- Предајте му ово и потпишите нам се...

- Он је у фабрици!... - брзо је рекла она, погледавши на суседе.

- Слушај, Офелија - рекао је један стари - узми...

Један позив мање. И тако смо ишли по кућама и по двориштима. Један месец, два месеца. И сваки дан смо питали капетана Кочарова:

- А кад ћемо ми добити позив?

- Добићете, добићете - одговарао је он. - Хајде сад! Е, свашта...

На улицама се појавише први рањеници из болница. Излазили су у шетњу, одевени у једнаке болничке мантиле, обријаних глава, у завојима. Тумарали су Руставелијевим булеваром, седели у парковима на клупама. Нас двојица смо им завидели. Патроле их засад нису дирале. У граду је било све више војске. Улубљени камиони, блатњави топови, подеране, изгужване блузе на војницима, официри скоро истог изгледа као војници. Пронесоше се гласине да је фронт пробијен, да смо негде на Криму или у тој области морали брзо да се повучемо, да су, чак, многи остали у обручу. А ми смо све разносили позиве, ђаво да их носи! Наша невиђена храброст, мржња према непријатељу, хероизам који нас је терао на подвиге и уопште све наше задивљујуће врлине (моје и Јуркине) - све се то топило као снег на сунцу.

Једног од тих дана у нашој згради се појавио чика Борис, млађи брат тетка Силвије. Дуго није било никаквих вести од њега, и сад се одједном појавио. Служио је као возач камиона. Затекао сам га код куће док се умивао над умиваоником. На поду је лежала његова прљава блуза. У стану се осетио мирис зноја, бензина, нечег изгорелог, неподношљивог и узбудљивог.

- Шта је било - рекох ја Борису - збрисали сте?

Он ништа не одговори, само је фрктао пљускајући лице.

- Тамо се сигурно може закачити метак, је ли? - наставио сам строго. - Уплашили сте се, а?

- Ма завежи - рекао је он. - Буди човек... Отишао је у другу собу и тамо скинуо са себе све што је још имао војничко, извадио из ормана своје једино цивилно одело, обукао се и изишао из зграде. Кроз прозор га видех како корача Грибоједовом - лагано, достојанствено, онако тбилиски... Вероватно је хтео да у ових неколико сати предаха пронађе неког од својих старих познаника шофера, некога ко је, можда, још у Тбилисију и ко се, можда, није ни надао да га опет види живог. Није прешао ни двадесет метара, а ја сам већ са грозничавом ужурбаношћу навукао његову блузу, војничке панталоне, чизме, капу и, ширећи миомирис ровова, изјурио на Грибоједову хитајући до Јурке Папињанца. Наравно, нисам могао ићи тек тако, него сам ударио стројев корак и све стројевим домарширао у Сололаке прописно поздрављајући сва војна лица и, срећом, не наишавши ни на једну патролу.

- Шта да радимо? - рекао сам Јурки. - Кад ће нас већ позвати? Градови се предају, земља гори...

- Ништа - рекао је он филозофски. - Све у своје време...

....

Јадни капетан Кочаров! Једног дана смо му заиста досадили.

- Добро - рекао је он, једва се суздржавајући. - Ђаво да вас носи! Сутра да ми се нацртате овде у 9.00.

- А позиви? - упитасмо ми.

- Бирократе! - продерао се капетан. - какви позиви, кад вам се ја лично обраћам! - Али, видећи наша разочарана лица, бацио нам је светлоцрвене папире, отишао до прозора и рекао одатле:

- Испуните их сами, ђаво да вас носи! Ја вам ништа нисам крив, упамтите то! Сами пишите!

Није било ни комесаријата војног, ни капетана Кочарова, ни зидова, ни Тбилисија...

- Слушај - рекао сам Јурки. - Ја идем кући, а ти ми донеси позив... као да ја ништа не знам о томе.

Улетео сам у собу и сео код прозора, звиждућући. Душа ми је ликовала, колена су се тресла, на питања укућана одговарао сам погрешно. Најзад се зачуло звоно на вратима и тетка Силвија је отишла да отвори. Не сећам се шта су тамо говорили, да ли су се свађали или певали, викало се нешто - или су Јурку Папињанца избацивали напоље, или су га тријумфално носили на рукама; не знам. Он је најзад отишао, а тетка Силвија је ушла у собу са црвеним позивом у руци.

- Позив? - рекао сам ја као да то није ништа. - Па и било је време. Уседео сам се.

- Али то је немогуће! - узвикнула је тетка Силвија, гледајући ме сумњичаво.

- То мора да је грешка. Па теби је тек седамнаест... То је грешка. Идем у војни комесаријат...

- Не - рекао сам уплашен. - Није никаква грешка. Зар не видите да сад све позивају?

- Ја сам у своје време - рекао је чика Николај - хтео да побегнем Индијанцима... А знаш ли ти куда идеш, дечаче?

- Какве везе имају Индијанци? - рекао сам ја и сам се себи зачудио, како сам то озбиљно изговорио.

- То је грешка - махинално је поновила тетка Силвија. - Морам да одем...

- Тетка Силвија - рекао сам одлучно - не треба да идете у војни комесаријат Ја сам већ одлучио, и ви то добро знате. Боље ми сашијте ранац за ствари.

Она је заплакала. Светлоцрвени папир се у спирали спустио на под... Срећни тренуци! Мене и Јурку слали су у десету ПРМД (посебна резервна минобацачка дивизија). Увече су ме тетка Силвија и чика Николај испратили до трамвајске станице. Трамваји су ишли ретко, тако да сам стигао све да кажем и све да чујем. А онда је стигла десетка и повезла ме на железничку станицу. Стајао сам на задњој платформи, у сивим памучним панталонама и у спортској мајици. На ногама сам имао старе патике. Ретки путници су, гледајући ме, вероватно мислили да је дечко пошао на село да мења ствари за намирнице... Они су то, вероватно, тако мислили, али ја се нисам узбуђивао због тога: ја сам добро знао ко сам, заправо, ја!

На железничкој станици сретох Јурку Папињанца. Пут нас је водио у Кахетију, где је била дислоцирана наша непозната и херојска десета ПРМД. Возови су ишли ретко и зато је била права навала на вагоне. Понеко би се возио на крову. Јурка и ја нисмо чак ни покушали да уђемо у вагон - одмах смо се попели на кров. Било је грозно, али до јутра смо некако издржали. Мислили смо да нас чека велики војни градић, где се редови минобацача смењују са редовима тенкова, топова, оклопних кола, а угледали смо рајско месташце са школом на спрат, у којој су се налазили штаб и трпезарија и где су живели официри. И сасвим близу, поред старог винограда, била су постављена шаторска крила, где смо имали да живимо ми, војници. Командири и водници су све били људи искусни, а у војнике је требало да се претворимо ми - ученици деветог и десетог разреда из Тбилисија. Скупило нас се стотинак. Одећа нам разнолика - свако је био у својој. Пролазили су дани, а униформе нико од старешина није ни спомињао. Једино, што су нам свима дали, били су шешири са широким ободима заштитне боје, намењени планинским војним јединицама.

Пролазили су дани. Обучавали су нас минобацачкој вештини од раног јутра до касне вечери.

- Батерија, ми-рно! - викао је водник Ланцов, а онда би му се поглед зауставио на неком од нас, рецимо на мени, и он би поцрвенео и командовао:

- Окуџава, два корака напред кораком марш! (Ланцов се никако није могао навићи на моје презиме: све му се чинило да је завршетак ва женски.)
И ја бих искорачио. И он би ми пришао.

- Како то изгледате?! - почео би страшним гласом. - Нисте се наспавали? - али затим би му се на лице пробило сажаљење, па би додао тихо и помирено. - Хајде, среди се мало...

И ја сам чинио све што је било у мојој моћи да изгледам као војник, али шта сам, заправо, могао? Панталоне су ми биле у дроњцима до колена, од фудбалске мајице су остали рукави и крагна. Савремени хипији узели би ме за узор, али они се тада још нису ни родили, а ми смо журили на фронт. Зато је водник Ланцов одмахивао руком и слао ме назад у строј. Затим би одјекнула команда: "Кораком марш! Песма!" Сложно смо табанали по алазанској прашини, и ја бих отпочињао песму: Јутро сија нежним сјајем...

Најзад су нам поделили праве карабине и торбице за муницију од непромочивог платна. Био је то прави празник.

- Ето, видиш - филозофски је приметио Папињанц. - Рекао сам ти ја: све ће, постепено, доћи на ред...

И заиста, убрзо смо се упознали са правим гранатама, и наше старешине бацише неколико у јаругу. Замирисао је барут. Једном после повечерја поделили су нам по две гранате и по два упаљача, и платнене футроле са два џепа за гранате и два одељка за упаљаче.

- Значи, тако - рекао је водник Ланцов. - Граната сама од себе неће експлодирати, али ако ставимо у њу упаљач - ево овако - затим извадимо осигурач - ево овако - онда може да се баци...

- А је л' може и да се не баци? - нашалио се неко.

- Може и да се не баци - рекао је водник Ланцов са осмехом. - Урадите све као што сам објаснио, идите скроз онамо и ставите гранату у џеп...

Наравно, нико није био расположен за такво нешто.

- Све јасно? - упитао је водник.

- Јасно! - одговорили смо нервозно.

- Пазите - додао је он - упаљач је осетљива стварчица... А сад ставите гранате око појаса, по пропису, и - у своје шаторе на спавање!

- Са гранатама?!

- Аха - рекао је водник. - И да их нисте случајно скидали!

Лежао сам на својој струњачи бојећи се да дишем. Гранате су ми се упрле о бокове.

- Јурка - упитао сам једва чујно - а је л' се сећаш, ако упаљач одједном експлодира изван гранате, хоће ли и она експлодирати или не?

- Не сећам се - шапнуо је он.

- Момци - рекао је неко - главно је да не легнете на њу. Главно је да је не притиснете у сну, проклету...

- А је л' може да експлодира и од притиска? - упитао сам ја.

- А ђаво би је знао - одговорише из мрака. - Боље да је не притиснеш.

Прошло је још неко време, и једног лепог, као што се каже, кахетинског јутра одведоше нас у купатило, одакле смо изишли униформисани од главе до пете. Истина, ни то нису биле сасвим нове униформе, и можда је она закрпа на левом рамену моје блузе покривала место где је једном ударио непријатељски метак... Али свеједно, изгледали смо као прави војници, издали су нам право оружје, и били смо спремни да одмеримо снаге са фашистичким хордама, и композиција нас је одвезла из рајског месташцета... Ето, тако је то било. Недавно сам испричао све то једном познанику. Он, човек у годинама, озбиљан, саслушао ме је и рекао:

- Видим да нисте измислили... Али то је било тако озбиљно, тешко време, а ви причате све то тако шаљиво. Боље да не говорите тако о томе.

Покушао сам, али нисам могао; овако се тога сећам, и само овако умем. А после је био фронт, и рањавање, и болница и све по реду. На крају је била и победа. Али о фронту ја нећу да говорим - о томе је тако много речено у књигама и у филмовима, да почињем мешати своје и туђе, шта се десило мени, а шта другима. Што се тиче победе, иако нисам учинио у рату ништа херојско и нисам био богзна какав војник, посебно у поређењу са другим истакнутим ратницима, ипак у мени живи уверење да би се без мог учешћа до победе стигло макар мало теже.


Април 1975.

  •  (С руског превео Андриј Лаврик)


Булат Окуџава
(1924 - 1997)