Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________8_



Ђурин кутак

ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити




Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете године, Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје, афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман.

Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима представити Ђурин први роман.




       13. ПИШТОЉ  БЕЗ  ХРАБРОСТИ

 

       Страсна жеља да се докопа стана који је Стари газда купио 1992. године, у којем смо живјели, потпуно је обузела инжењера Вилија Лозицу и његовог најмлађег сина, Рудолфа. Већ су избезумљени. Немају храбрости за одлучније, безобзирније кораке, упорно пљују по нашим вратима, по поштанском сандучићу, колима и гаражним вратима. Дебеле масне испљувке, када су  прехлађени, лијепе као личне потписе. Стари газда се не обазире на те ружне поступке, свака будала има своје весеље, говорио је, био је одлучан да сачува своју имовину на миран и достојанствен начин. Та мирноћа је још више изазивала мржњу и гњев код беспомоћног оца и његовог сина. Још горе им је било јер су осјећали да их нико од сусједа не подржава, да ти људи њиховог народа више цијене и воле тог човјека и његову породицу него њих. Једино је сусједа Ружица с њима још одржава добре односе.

       Стари газда је уређивао гаражу када је Рудолф био у њиховој гаражи, сусрели су се испред гаража и убрзо је избила свађа.

      – Ено ти твоје Србије, одлази у њу! – добацио му је младић.

      – Овдје ми је сасвим лијепо, било би ми још љепше да није тебе и твог лоповског оца.

       Стари газда је испред гараже усисавао и уређивао кола, Газдарица га позвала на телефон. Оставио је усисивач укључен. Разговор је крако трајао, док се он попео на први спрат и обавио разговор, Рудолф је истрчао из гараже и комбиниркама пресјекао кабел усисивача. Кад се Газда вратио видио је да усисивач не ради, одмах му је било јасно што се догодило. Горко се осмијехнуо: „Лонац иде на воду док се не разбије“, прошапутао је. “Не можеш стално вући мачку за реп и очекивати да те неће огребати.“ Није морао дуго чекати!

       Рудолф је трчао низ степенице, лако као јаре прескакао је по два степеника, поскакивао је у адидас тенискама. Стари газда је управо улазио, отворио му је вањска врата, уклонио му се с пролаза, нека протрчи деран, помислио је.

      Одједном, Рудолфу је синула идеја. Није размислио, нагло је скренуо према омраженом сусједу и ударио га главом у прса. У зао час, Стари газда је муњевито реаговао, прије него је младић успио умаћи му, зграбио га је за дугу косу, привукао га себи и почео шамарати.

       Дугокоси дјечак се дерао, запомагање је одјекивало међу кућама, сусједи су истрчали на балконе да виде што се догађа. Имали су што видјети: снажни Газда је млатио свог нападача као балавца испред улазних врата, он се превијао и дерао, беспомоћан да се обрани. Дјечак није очекивао да је Стари газда тако јак, није вјеровао да се у тако мирном, стрпљивом човјеку може појавити таква агресивност. Пљуске су пљуштале брзо и учестало. На крају, као завршни акорд, Рудолф је добио снажан ударац ногом у стражњицу.

       – Ево ти награда за твоје свињарије! – рекао му је Стари газда, са великим жаљењем што се сукоб није одиграо на тротоару, био би га згазио. Бојао се да дјечак падне, удари главом о степеник, убије се, помисао на ту могућност зауставила је Газдину одлучност, само то је спасило младића.

       Тај догађај је промијенио однос Вилија Лозице и његовог најмлађег сина према Старом газди, од тада су га у луку од двадесетак метара обилазили, избјегавали су да му приђу близу, кретали су се далеко од дохвата његових руку, уплашени да би се поново могли наћи у неугодној ситуацији кад не могу избјећи физички обрачун на који нису били спремни.

        Касно навече Стари газда и ја смо се вратили с имања. Испред наше гараже била су кола са загребачким регистарским ознакама, нисмо могли у гаражу. На паркингу с другe странe цесте било је више слободних мјеста. Било је јасно да се ради о провокацији, о покушају да се оспоре наша права. Газда  је одлучио да се снажно супротстави провокатору. Сачекаће да непристојни гост дође и уклони ауто, није желио остављати кола на паркинг простору јер се ноћу Рудолф враћа касно из града, већ му је једном потргао ретровизор, момак једва чека нову прилику да може без свједока да нам направи било какву штету.

        Чекали смо петнаест минута, гост никако да се појави. Газди је дојадило, почео је свирати, знао је да ће власник кола изаћи. На балкон су истрчали станари да виде што се дешава. С горњег ката, преко балкона, провирила је округла глава Лозичине жене. Просуо се њен изазован смијех, зачуло се кад  је рекла:

       – Замисли паркирао је пред сусједову гаражу!

       Ускоро се низ степенице скотрљала велика трбушина високог ћелавог господина, за њим је тапкала мршава женица.

       – Чији сте ви гост? – запитао га је љутито Стари газда.

       – Ја сам брат инжењера Вилија Лозице – надмено је одговорио ћелавко.

       – Па,  знате ли које је његова гаража?

       – Ова друга!

       – Зашто онда нисте паркирали пред њу?

       – Па и овдје је било слободно!

       – Није слободно ако је пред туђом гаражом!

       Дебељку није падало на ум да се извини, било је јасно да је провокација договорена међу браћом. Свађа се распламсала, попримала знатне размјере. Мене је Стари газда снажно држао за огрлицу десном руком, лијевом се ухватио за шипку стубишне ограде да га не повучем. Обузео ме бијес, жестоко сам се отимала жељна обрачуна с агресивним дебељком, скочићу му на прса, оборити га на леђа, зубима му дограбити гркљан.

Успијем ли то, нико га неће спасити. Само да се истргнем из руку Старог газде, ја ћу дебељку показати чији је он брат, пред чију гаражу паркира као пред своју властиту.

          Дебељко је агресивно кренуо према нама, жељан обрачуна.

     – Не прилазите! Човјече, угришће вас пас – викао је Газда.

     – Дај ми пиштољ, дај ми пиштољ!– повикао је дебељко, пошао је према колима и жени, која је сва изван себе покушавала смирити супруга.

       – Молим вас, немојте се свађати с њим, имао је срчани удар, може га опет ударити – јадиковала је жена, преклињала Старог газду.

       – Госпођо, дајте му пиштољ – добацио је безобразлуком изнервирани Газда, да видим колико је храбар.

       – Дај ми пиштољ, дај ми пиштољ! – жестио се дебељко и пружао руке према жени.

       – Госпођо, само му дајте пиштољ! Дајте му пиштољ! – упорно је понављао Стари газда - сигуран да га дебељко не смије употријебити.

       – Анте, смири се. Смири се, молим те као бога! – преклињала га је жена.

     Још једном сам била задивљена храброшћу Старог газде. Био је у праву, Лозичин брат није узео пиштољ, смирио се, сјео у кола, одвезли су се за Загреб.


¤



       14.  НОВО  ИСКУСТВО  СА  ИНЈЕКЦИЈАМА


       Постала сам зрела цура, тражила сам дечка! Нисам била избирљива, мени је добар био и Неро, иако је у односу на мене ситан, немаш га што видјети. Стари газда је био против Нере, није хтио ни чути за то! Нисмо имали услове да бих могла имати своју дјечицу, није било могуће да се котим у стану.

       – Кад бисмо имали услове волио бих да донесе на свијет бар једно легло, али морало би то бити са мужјаком њене расе – говорио је Стари газда.

       Ја сам страсно жељела имати своју дјечицу, али није било могуће промијенити ништа у мишљењу мојих газда, они ме хране, имају право одлучивати о томе.

       Јавила се велика незгода, једном мјесечно ја сам крварила, иза мене су остајале капи крви по степепеницама. Да станари не би негодовали, газде су кад су ме изводили ван носили крпу у рукама, брисали те капи. Дојадило им је, посебно Газдарици и Младом газди. Чула сам да се нешто договарају, као обично, без присуства Старог газде, спомињу ветеринара. Млади газда је говорио да има једног свог школског друга који има своју приватну ветеринарску амбуланту.

       Када је Стари газда отпутовао у Загреб, Млади газда ме је убацио у кола, пошли смо код тог његовог колеге. Амбуланта је била свијетла и чиста, ја нисам знала што се дешава, све ми је изгледало безазлено. Предосјећала сам, догодиће се важна ствар у мом животу, нешто што се никада неће моћи поправити. Млади газда ме је држао, висок, лијеп ветеринар ми је дао инјекцију, након десет минута почела сам осјећати ошамућеност и поспаност, полагано сам тонула у сан.

       То је било моје ново искуство са инјекцијама, раније никада нисам спавала од њих, а сада, догађа се и то. Заспала сам као заклана, нисам била свјесна што се дешава са мном, ништа више нисам осјећала, као да ме нема!

       Кад сам се пробудила била сам код куће, трбух ме болио, разрезали су га код стражњих ногу и поново сашили. Више дана ме је бољело, бол је сваки дан био слабији. Пред очима ми се јављао лик ветеринара, у мене се уселио страх од мушкараца у бијелим кецељама, изгубила сам повјерење у њих, плашила сам се да ми могу сваког врага учинити, успавају те, онда раде с тобом што год желе. Никада више нисам дала да ми приликом редовног вакцинисања мушкарци дају инјекције. Стари газда је то разумио, увијек је он договарао са ветеринарком Јулијом да ме она вакцинише. Није више било капи крви по степеницама, сад је било сигурно, никада нећу имати своју дјечицу.

       Када се Стари газда вратио с пута, видио је што се догодило, био је веома љут, свађао се са Газдарицом и Младим газдом, како су то могли направити без његовог знања? Гледао је како болесна, тужна лежим, миловао ме, псовао Газдарицу и сина.

       Када је прије тога наступао мој плодни период, јављали су се велики проблеми са мојим удварачима. Ујутро, када су одлазили на посао станари су често остављали само притворена улазна врата, удварачи су то користили, гурнули би врата, увукли се у кућу, дошли на први спрат, дежурали пред нашим вратима. Кад би неко од наших излазио из стана, чим би отворио врата, удварач би ускочио у стан, не би се дао избацити ван. Стари газда се досјетио, извео би мене из стана, пас би истрчао за мном, онда би га истјерали из куће. Надмудрили су га.

      Шкопљењем тај проблем је ријешен, нисам више осјећала потребу за љубавником. Никада ми више ниједан пас није смио понудити да водимо љубав. Сад сам могла мирно шетати по парковима и по Тржници у Сиску.

       Најсмјешније ми је било како пси дежурају на Тржници пред месницама. То су скитнице, немају господара. Сваки сједи код своје меснице, стрпљиво чека да му месар добаци неки отпадак меса. Један месар, шаљивџија, дао је једном псу читаву телећу поткољеницу и наткољеницу, кост у једном комаду. Кости су биле веће од пса, он је то сматрао посебном части, с великим поносом, високо држећи главу, пронио их је кроз Тржницу, однио у парк, легао у хладовину иза Команде града и глоцкао кости без имало меса.