ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
…
Када ми је првенац Мирјане Бекчић Марковић допао у руке, моја прва мисао била је
раскошност шаренила којим обилује њена сензибилна душа. Сасвим изненада, преда мном
раширило се платно са безброј боја, нијанси, мириса, звука… Попут много пута мешаних
боја, и сваки пут другачијих добијених нијанси, Мирјана своју суштину износи кроз
стих - мешајући сиву са гримизном, црну са црвеном, боје свитања са бојама мора; тако
нам, верујем нехотице, открива своју јачину, као и способност да након најдубљег
тамнила ипак верује у назирање светлости, те да јој управо тај слабашни зрак постаје
звезда водиља.
Знамо
да је тај процес саопштавања различит од прозног излагања где писац има слободу
ширења, објашњења и пластичности, управо због тога што је примарни задатак
песника да сликом и ритмом, као и језичком елоквентношћу, пренесе своје живо унутарње
биће у душу читаоца и тако је, ма на тренутак, поистовети са собом или сопственом
емоцијом, у виду препознавања исте. А листом сви, који се сећају укуса и мириса
љубави, неугасле наде или изневерених очекивања - препознаће се бар у неколико песама
из ове збирке.
Нама,
којима је ова поезија дарована, остаје само да кажемо - срећан првенац, Мирјана…
Светлана
Фуцић, књижевник
***
Стајала сам на перону,
возови су долазили и враћали се,
чекала сам стрпљиво наредни
и онај после њега,
док су се низали дани,
док су се будила јутра,
зиме смењивале пролећа...
Чекала сам те очи,
поглед у коме је безброј речи
и једна необично обична ствар: Љубав.