КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________2_
Поезија наших дана
¤ РИЈЕКА У МЕНИ На стакленој површини ријеке Огледао се Мјесец Свјетлошћу дотакао свеки камен И на њеном дну Заиграо у свакој капи ношеној Струјом живота А ја – Спокојно сједим на обали Опијена мирисом те љубавне игре Желећи једино – Да се у свим вировима мог ока Вјечно огледа твој лик. ~ Јелена Глишић ~
РУЖНА СЛОВА
Одмичу стари примерци
у фигурама ретких примера душа
о чему говори папир
за чим жали оловка
недовољно садржаја за изјаву љубави
болна гримаса нестане
у пругасту ноћ
где се скриваш
~ Синиша Стојчић ~
У МЕЂУПРОСТОРУ Удаљене тачке Недостигнутог у мени, Сусрећу се у међупростору. Сва су бекства Само обмане, Мостови које желим да срушим Пре но што нестану, Или постану сиви Попут трулих фасада, Једноличних градова. У теби спајају се Сви моји контрасти, Негира обичност. Удаљене тачке Недостигнутог у мени, Сусрећу се у међупростору Мојих љубави. ~ Аница Прекајски ~ ЧЕКАЋУ ТЕ Чекаћу те По предграђима далеких градова, На ободима мирисних борових шума И кад златне јесени затрепте самоћом... У оку ћу скрити све дирљиве успомене, Мирисе вечерњих шетњи, шум шаптаја, Све те нежне речи и плава маштања И рујне зоре што нису стигле да се роде. И тражићу те... По скровитим сокацима сличним твоме, Кад зашуме реке у пламне сутоне, У детињим очима које сретнем у ходу... О колико пољубаца ми на уснама оста! Шта све нисам маштао! Шта све нисам снивао! Али сам те исувише волео Да бих то умео исказати И да бих те пожуривао; Да те небих пустио да одеш! И да те, сада, не бих чекао По предграђима незнаних градова, На ободима мирисних борових шума, Док сунце првим зрацима умива пусте сиве улице И кад дуге вечери затрепте самоћом... ~ Мирко Кекић ~ О ЧЕМУ ПИШЕМ Јутром је небо међу прстима нашим и једна мисао која ми се међу обрвама замрсила и ту стоји. Једна трепавица, кармин и пудер, а када бих збрајала ормане и ја бих имала хаљину за венчање. Сенке око мене чекају возове и ово лето, мене у њему једну лаж стављену на чекање. Ратовали су војници клали се и све што се не сме однело је јуче. Има један дан, наше име у њему, и сем пробе авиона, на небу туге нема. Ветровима пишем песме „Хеј“ кажем неком, залудна. То смехом дозивам сан, с речима у једној песми у којој се воли камен. Вечност је ово овде, и сутра, у јутрима која се љубе. ~ Катарина Деспотовић и Милош Петронијевић ~
| ЗАНОС Бацам ти у очи звездану прашину Обневидео од заноса мог лудог таласа Оглувео од урлика мог путеног стаса Док испијамо продорну тишину Жудњом задојеног крика Купамо узаврелом крвљу летњу тмину У заносу губе се обриси твог и мог лика Остаје само стопљена њихова паслика И помешани мириси клонулих тела У лепљивом мирису липа А месечина све јаче сипа, сипа... ~ Зорица Савић ~ * * * Не тражи У игри ветра с морем У белој пени на камену Тајне знакове и путоказе не тражи У отиску стопала у песку Одговоре Зарони Испод немирне површине Где сјај сунца не може да превари Где шкољке крију слике претходних живота До самог дна бескрајне модре Тишине Запливај Са белим ајкулама страха Кроз олупине насуканих снова Кроз јата заборављених лица у себи До краја видљивог где остајеш Без даха Препознај Свој траг на уснулој лађи На прамцу скривеном испод корала Прочитај своје давно заборављено име Своју изгубљену звезду пронађи Изрони Изгубљени мир ~ Владимир Златић ~ МОЈА МАЈКА Моја мајка је хистерична, Брза и неразумна. Моје друштво родитељи Више не зивкају сваки час. Моја мајка мене зове Сто пута дневно. Иако имам двадесет и три године Моја мајка ми у десет сати каже: ,,Марија, иди кући.“ Никад ме не слуша. Колико год се ја трудила Да јој нешто објасним Она је увек у праву. Све што ја урадим Погрешно је. Сви су бољи од мене. Ако нећу да дођем Кући за викенд Она плаче. Ако дођем она ме пита: ,,Кад ћеш да идеш?“ Моја мајка је хистерична, неразумна и брза. Она има неки радар, Увек осети кад сам у невољи. Моје лажи она примети, Али је смире. Моја снага јој даје миран сан. Мој успех је једино њена срећа. Мој осмех је њен живот. А живот? Он покушава да ме сломи. Затвара ми сва врата. Гура ме у чорсокак. Кад би живот победио, Моја мајка би била скрхана. Да суза никад не би Била у њеним очима. ,,Животе, победићу те!“ ~ Марија Љевнаић ~ ВЕЧНА КУЋА
Касно је да од Удружења Књижевника Затражим политички азил Слободан сам, и сувише, Да бих молио статус слободног Самосталан, и сувише За сва наметнута дружења Као сваки истински уметник Сувишан у свом времену Да бих се уметао у његова удружења. Рано је да се на пар сати дневно Удомим у некој библиотеци Сваком послу под небом Има време и начин Нека тамо њих чије је време увек Нека се удомљују и газдују Кад им то савест не брани Песницима изгнаним из времена Библиотека је вечна кућа. ~ Рајица Марковић ~ |
