Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________17_





Приче из заумља




САКУПЉАЧ УСПОМЕНА

 

   Ишао је од врата до врата и сакупљао успомене. То му је био посао.

“Добар дан. Да ли имате неку успомену на продају? Нешто што вам више не треба, што бисте вероватно бацили. Даћу вам добру цену за њу.” Изнова и изнова, из дана у дан,  понављао је исту реченицу, и сваки пут би нешто купио. Примопредаја би се одвијала на самом прагу куће, ретко је прихватао да уђе унутра на чашу топлог чаја или кафе. Узимао би мали сламнати свежањ, заузврат давао неколико добро очуваних, скоро нових новчаница, и уз захвалност и речи “нећете се покајати” напуштао је двориште, одмах тражећи наредно.

Јесте он волео свој посао, иако је то данас реткост код људи. Сакупљач успомена. Човек који купује туђа непотребна сећања, све оно чега би се они радо ослободили, оно што им тежи на души и затрпава дане талогом мутних или пак лепих времена. Јер некада и лепе успомене могу притискати душу попут ружних, успоравати дане и враћати у прошлост које више нема, одузимати будућност. Када се нагомилају, почну да извирују из плакара и старих полица, саплићемо се о њих где год да кренемо, а побећи се не може. Само тражимо начин како да их се ослободимо, као окова који нам не дају да начинимо ни један једини корак. Његов посао није захтевао доста убеђивања. Ко је желео да се одрекне неке своје успомене, чинио је то искључиво својевољно, а на свако “не”, само је уљудно благо спуштао свој шешир у знак поштовања и одлазио својим зацртаним путем.

Успомене се чувају у свежњу од сламе. Просто, то је тако одувек. Добро се сећа дана када је ступио на дужност и када су му рекли да само такве успомене купује. Само такве су по пропису и прихватљиве. Заузврат, плаћа се тек онолико да би продавцу било безболније да уступи право на своја сећања којих се одриче. Упутства је примио и од тада их је само неколико пута саопштио продавцима, људи као да су сами знали да се оне баш на такав начин чувају. Отварали су врата, предавали своју дојучерашњу драгоценост и уз звук дубоког уздаха који је редовно чуо кад год би се мало удаљио од кућног прага, настављали су са својим животом. Он је знао вредност услуге коју им чини, био је свестан важности свог посла и угледа који ужива међу људима. А људи су га звали у великом броју, ретко када је имао слободног времена, а и тада би радио нешто везано за своју улогу сакупљача успомена. Често је много пре почетка радног времена одлазио у велику халу надомак своје куће где је складиштио свежњеве од сламе. Био је једини радник, а хала је увек била уредна и чиста, као да се чистила сама од себе. Откључавао би огромна гвоздена врата, навлачио завесе које су падале преко прозора па све до тамноцрвеног пода, и започињао са паковањем купљених успомена. То је захтевало коришћење великих дрвених мердевина које нису биле баш у најбољем стању, чак је недостајало неколико лествица, али то му није представљало проблем, па је погледа упртог у највишу полицу без грешке прескакао недостајуће дашчице. Та хала је била у дубокој тами, једино је у њеним угловима горело пар лампи како би он успевао да несметано слаже и проверава свежњеве. Опрезно би их слагао, и то тако да један од другог увек буду удаљени по десетак центиметара, а онда је поред сваког стављао плочицу на којој је писало име власника успомене. Уживао је у свом послу као ретко ко, остајао је до дубоко у ноћ, а јутром би узимао своју платнену врећу и кретао на пут у обилазак људи.

Ишао је од врата до врата, гледао у тужне очи све до тренутка док му човек не би предао свежањ са успоменом у руке, да би болни уздах представљао и последње сећање на оно што је остало замотано у светложутим сноповима. У њиховим погледима је увек видео исто: прошлост која жари попут коприве, немогућност да се крене даље, да се прекорачи праг и напусти кућа саздана од сећања, душе су им биле увек измучене, макар и да је у њима тињала прикривена срећа. Јер та срећа је припадала прошлости а онда нестала, поиграла се срцем лаковерног човека који није био спреман да се одрекне једном досегнуте радости. Увек је исто видео, и кад год би се брава на вратима спуштала, стајао је и није дисао, знао је са чиме ће се сусрести. Али му је увек било драго када је преузимао чврсто стегнути свежањ, знао је шта доноси продавцу успомене.

Ређао их је увек на истој удаљености, строго пазећи да случајно не стави један до другог. Затим је силазио са мердевина и стајао на сред хале, пажљивим погледом тражећи мале ватрице које су се повремено појављивале. Када би приметио да у мрклом мраку нешто светли, одмах би тамо одјурио. Стајао би пар минута крај сламнатог свежња у пламену као да му одаје почаст, слушао искрице које пуцкетају и догоревање нечијег срца. Том приликом, великом просторијом се ширио мирис лавандиних поља, понекад само би осетио и свежину морских таласа. Зауставио би дисање, а халом би протутњао последњи уздах човека који у том тренутку ствара нова сећања. Стара плану онда када више нема жара у њима, сама се запале, отму онда када постану грумен туге и сета што ујутру прва легне на срце.

Сакупљач успомена је волео свој посао, тренутак када мркли мрак засветли нечијим новим животом. Мале ватре су често будиле таму, а он је задовољан гледао узнемиравање мрака, јер је знао да је неко тамо изнова срећан.

 

Јелена Цветковић





У ниједно време

 

У ниједно време, у четри и петнаест, буди га пљесак руку, гласом који урла старац, му виче:

„Избацићу те из ове куће"!

Младић се буди, испрепадан, срце му је од пулсирања, сишло у пете, а потом се попело у грло, тако је осетио страх.

Био је празник Светог Јеремије, па се сан народским речником не важи.

Имао је грдне невоље са овим старцом, ишкао је ћукавце из грожђа тог лета, и баш се навукао на страхове, као да мора, као по казни ишао је у авлију, и мазохистички трпео шиканирања и психичка малтретирања овог незгодног, а при том моћног старца.

Онда је младић, једног дана, са прозора угледао тог истог старца, како са пазикућом, једном средовечном плавушом одлази, код лекара, са штапом - узео је улогу жртве: „Јадан ја! Вероватно је увидео да је угрожен, мада за друге и најближе комшије који су такође имали проблеме са ходањем, и здрављем, као простор, који морбидно привлачи пажњу, играјући се туђим животима, туђом авлијом и туђим плацем, није имао сажаљења.

Још је и друге укључио у своју тортуру, да се и они понашају као он - лупали су врата, померали намештај, цепали дрва, ради џема од јагода, кога је прва комшиница избезумељеног младића кувала на смедеревцу, јер није ишла продаја, или је и њој дојавио неко да продаје јагоде испред куће у улици Бранка Крсмановића.

- Да! - одговори младић једном од милиционера.

- Није више могао да издржи несношљив притисак, узнемиравања и буку, па је буквално дотрчао у полицијску станицу, била је недеља, није било тарапане од гужве људи, и граје, па им је јасно и колико толико смирено дојавио разлоге свог доласка, мада је при сусрету, био узнемирен. Те недеље, је био монсун од кише, младић се заклонио и од невоља, и од буке, с којом су наставили (не)намерно, јер унуку бабе, која је прва комшиница младићу, је био рођендан.

- Ако наставе са буком и узнемиравањем да дођете за неколико дана! –рекао је младићу милиционер...

Мада је младић кренуо да копа по себи, и да сугерише да он не може контролисати нечије понашање, да они то раде (не)свесно и (не)намерно.

Више од лајања будио га је цвилеж паса, у  шест, па у седам сати...

Барабар је лајао са још једном црном џукелом, али је уши напунио - бубне опне, делићима таолет папира, и решио да продужи са спавањем - слава Богу - до осам и четрдесет пет минута, те среде - слава Богу.

Већ следећег дана, у понедељак спавао је добро, а осећао се хронично уморно.

Схвато је суштину, да марица долази само кад неког претуку, као неког Рома, који је сакупљао картон, претурао по контејнеру.

Да, господа у марици, раде свој посао, и на сваког гледају исто, ма колико да је држао до закона...

Да, господа у марици, са мало другачијим друштвом, испред суда, сеју страх...

- И овај дан прође, а ова паклена најдужа недеља, никако да прође, са кишом и пљусковима, то тако осећам, не алудирам ни на кога - рече младић и окрену се на другу страну кревета, очију отворених да размишља...

 

Душан Дојчиновић









Ума Т.