Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________19_





Концепција материјалног и духовног универзума
у Еуреци и њени трагови у три приче



Пише: Новак Луковац 



”У почетку бјеше ријеч,
и ријеч бјеше у Бога,
и Бог бјеше реч.”[i]
Свето Јеванђеље по Јовану

      Едгар Алан По, највећи амерички романтичар, написао је опширан књижевни опус. Писао је највише поезију и приповетке, којих има преко седамдесет, међутим успешан је био и као есејиста, а написао је и један роман.

      Из овог богатог опуса, издвојићемо есеј  Еурека (Eureka, 1848), и три приче, написане у форми дијалога: Разговор Еироса и Хармионе (The Conversation of Eiros and Charmion, 1839), Разговор Моноса и Уне (The Qolloquy of Monos and Una,1841), Моћ речи (The Power of Words, 1845).

      Избор ових дела је извршен на основу два критеријума:

1)     Критеријум форме: све три приче су у форми дијалога између спиритуалних бића, односно астралних пројекција, које су напустиле смртно тело.

2)     Критеријум теме: по у овим причама покушава да одгонетне положај људског духа у универзуму, постављајући филозофске основе за космогонију коју ће изнети  у Еуреци.

      Из другог критеријума проистиче и избор приступа. Уместо хронолошки, кренућемо ретроспективно, од Еуреке ка Разговору Еироса и Хармионе. Основни разлог за то је потреба да се прво установи Поова космолошка концепција, како би се лакше сналазили у самим приповеткама. Поред тога, уколико сагледамо ове приче уназад, можемо тематски да их разврстамо по принципу: стварање,  (Моћ речи), смрт појединачног људског бића (Разговор Моноса и Уне) и на крају нестанак целокупног човечанства, односно апокалипса (Разговор Еироса и Хармионе).

      Еурека је једно од последњих Поових дела. Поднаслов ”Есеј о материјалном и духовном универзуму” открива проблематику којом се текст бави, међутим, По је дело називао прозном поемом и сматрао га је за чисто уметничко дело, јер су истине које се износе у њему откривене не научном методом, већ интуицијом. Еурека, уистину и јесте мешавина научног и уметничког.

      Познато је да је По био надарен за физичке и математичке науке, међутим модерни читалац, читајући Еуреку, стиче утисак да је По поседовао некакво невероватно научно знање, и у смислу обима, и у смислу напредности знања, што свакако, није био случај. Његов гениј, невероватна филозофска интуиција и поетска имагинација су створили Еуреку, а сличност са модерним научним теоријама само повећава вредност овог есеја.

      У уводу, По одређује своју тему: ”Намеравам да говорим о физичком, метафизичком и математичком - о материјалном и духовном универзуму; о његовој суштини, пореклу, постању, садашњем стању и судбини... Земља ће бити разматрана једино у планетарним размерама. Човек оваквим виђењем, постаје људски род; људски род - члан космичке породице интелигенција.”[ii]

      Држећи се овог плана, По на почетку своје космогоније антиципира теорију о ”Божанској честици”. ”Почетак нема ништа иза себе или пре себе.”[iii] Почетак универзума је за Поа у Првобитном Јединству свега материјалног и духовног, у Првобитној честици. ”Оно што је Бог првобитно створио - Материја, коју је Својом Вољом, прву створио из Својег духа, или Ништавила - не може да буде ништа друго него Материја у најширем схватању - чега? Једноставности.”[iv]

      Стварање (Првобитни узрок или Првобитни чин) је независно од свега, јер све представља реакцију на тај чин. Првобитни узрок је чин успостављања сваког будућег начела. Првобитни чин треба сматрати непрекинутом Вољом, јер стварање и даље траје.

      Интервенцијом Божје Воље, Првобитно Једно је померено у стање Мноштва. Универзум, који се схвата као варљиво и непостојано, али ипак ограничено подручје, као динамична сфера која није увек на истом месту, настаје ширећи се из Првобитне честице. Међутим акција ширења Јединства нужно захтева реакцију, односно тежњу за повратком Јединству, што је у суштини Њутнов закон гравитације. Оваквом концепцијом, По антиципира и теорију ”Великог праска” и теорију ”Великог скупљања”.

      Како би објаснио Материју, По дефинише два начела: Привлачност, која представља гравитацију, и чини материјално начело Универзума; Одбојност, која представља електрицитет, и чини духовно начело Универзума.

      Привлачност је начело материјалног универзума јер по закону гравитације, сваки атом, у сваком телу, привлачи све друге атоме из сопственог и из других тела. Последица тога је тежња свих атома ка средишту, које је, како По оштроумни запажа, не неко одређено место, не локалитет, већ стање, које представља њихово заједничко порекло у Јединству. Сви атоми су некада постојали као апсолутно Једно и зато ”реакција представља повратак из стања онаквог какво јесте и какво не треба да буде у стање у којем се налазило, изворно, и због чега такво и треба да буде.”[v]

      Одбојност је духовно начело Универзума јер представља чин Божје Воље, оличен у ширењу Универзума. Чин траје док и Божја Воља, јер је она принцип тог ширења.

      По каже: ”Материја постоји само као Привлачност и Одбојност - Привлачност и Одбојност јесу материја.”[vi] Како ова два начела увек иду заједно, и ”Тело и Душа иду руку под руку.”[vii]

      Дакле, духовно и материјално имају заједничко порекло, настали су од исте супстанције, из Једног, под утицајем Божје Воље. Начело космогоније је  у суштини начело Божје воље.

      Човекова склоност ка варљивом појму бесконачног, потиче из душевног сећања на првобитно Јединство, у којем је све у ствари Бог. У замену за одбачену идеју неограничености Универзума, По нуди теорију о неограниченом низу Универзума, од којих сваки постоји ”одвојено и независно, у недрима свог сопственог и нарочитог Бога.”[viii] што је опет антиципација модерне теорије ”Мултиверзума”.

      Једино што је неограничено јесте број Универзума и циклични процес настајања, односно ширења Првобитног Јединства, и његовог повратка назад у Јединство. ”С лакоћом ћемо моћи да замислимо да ће, после свеопштег нагомилавања и нестајања, вероватно настати потпуно различит низ околности; ново постање и ширење, враћање извору, још једна акција и реакција Божје воље... гајимо наду - да ће се процеси које смо се овде дрзнули да замислимо обнављати вечно и вечно; са сваким откуцајем срца Божјег, нови Универзум ће бујати, и потом се претварати у ништа.”

      Духовни Универзум дакле тежи скупљању, као и материјални. Како би објаснио Духовни Универзум, По одбацује астрономско објашњење Етра. Етар је не материјалан, већ духован. Он се шири кроз цео простор и као такав је медијум стварања. Етар је заслужан што су одређене материје оживеле и постале осетљиве. Неке материје су ”доспеле до степена осетљивости који обухвата оно што називамо Мисао, на тај начин, очигледно достигавши Свесну Интелигенцију. ”[ix]

      Мислеће биће постаје обдарено и Душом. По каже да ништа није и не може бити надмоћније од Душе, да је свака душа делимично сопствени Бог и ”да Бог - материјални и духовни Бог - у овом часу постоји искључиво у раширеној Материји и Духу Универзума; и да ће поновно окупљање Материје и Духа бити само поновно образовање потпуног Духовног Бога.”[x]Овај став је уједно и Поова теодицеја и лична одбрана пред несрећом живљења, и пред смрћу.

      ”Сва ова створења - сва - она која називате живим, као и она којима одричете живот ни због каквог другог разлога осим што их не видите на делу - сва та створења, у мањој или већој мери, способна су за задовољство и бол; али укупан збир њихових сензација износи управо ону количину Среће која, с правом, припада Божанском бићу, збијену у Њему. Ова створења су, такође, мање или више свесна Интелигенције, свесна најпре, сопственог идентитета, а као друго свесна слабих неодређених одсјаја идентитета Божанског Бића о којем говоримо - идентитета Бога.”[xi]

      Након много времена, када се појединачне Интелигенције споје у Једно, осећај појединачног идентитета ће постепено прећи у општу свест. То је тренутак када ће сва Материја, духовна и материјална да се врати у Једно. Тада је Бог све што остаје, а ”да би Бог могао да постане све што преостаје, свако мора да постане Бог.”[xii]

      По формира скоро пантеистичку концепцију, у којој за смрт као такву нема места.  Можемо слободно рећи да је Еурека духовни етимон овог писца, јер све што је систематски изнео у њој, лежи раштркано и скривено у његовим претходним делима.

      Управо на такав случај наилазимо у причи Моћ речи. Дијалог се одвија између духовних бића, Оиноса и Агатоса, у времену након уништења Земље. Семантика речи Оинос (Вино), може да се тумачи на различите начине.  Највероватније је да реч представља алузију на Божју крв, и на тај начин представља Дух као неодвојив део Бога. Семантика имена Агатос (Добро), упућује на врлину као обележје духовног.

Основно питање дијалога је Постање. По у Еуреци поставља постулат: ”У изворном јединству Првобитне твари лежи другоразредни узрок Свих ствари, заједно с клицом њиховог неминовног уништења.”[i] У Моћи речи, постулат је слично формулисан: ”Хоћу да кажем да божанство не ствара... Само у почетку стварао је. По изгледу, створења која сада, широм универзума, непрестано ничу у живот могу се сматрати само као посредан или индиректан, а не као директан или непосредан исход творачке моћи... Случајеви које помињеш били су, у ствари, примери секундарног стварања - и то једине врсте стварања које је икад постојало, откако је прва изговорена реч створила први закон.”[ii]

¤


         Видели смо у Еуреци да је та прва изговорена реч била Божја воља, која је Првобитно Јединство померила у стање Мноштва, односно чин који је поставио све даље постулате. Дакле, после тог Првобитног чина, следи само Секундарно стварање.

         Секундарно стварање се одвија само кроз природне законе, које је поставио Првобитни Чин. По се служи знањем из физичких наука, анализирајући појаве као што су гравитација, радијација и електрицитет, као и идејом о немогућности нестанка Материје, материјалне или духове, када у Еуреци говори о омнипотенцији: ”Ако покушам да схватим утицај једне честице сунчевог зрака на њој суседну честицу, нећу моћи да обавим задатак ако не пребројим и измерим све атоме у Универзуму, и не одредим тачне положаје свих у одређеном тренутку. Ако се усудим да, макар и за милијардити део инча, померим микроскопску трунку прашине која сада лежи поврх мог прста, какав ће бити карактер чина у који сам се упустио? Извршио сам дело које ће продрмати месец на његовој путањи, које ће учинити да Сунце више не буде Сунце, и које ће заувек променити судбину безбројних ројева звезда које се котрљају и блеште у величанственом присуству Створитеља.”[iii]

         Иста идеја је раније укратко изложена у Моћи речи: ”Добро знаш да, као што ниједна мисао не може ишчезнути, тако ниједно дело не остаје без бесконачно много исхода. Померили бисмо руке, на пример, док смо били становници земље, и када бисмо то учинили, атмосфера око њих би затреперила. То треперење бесконачно би се ширило, док не би покренуло сваку честицу ваздуха на земљи, који би се тако, и то заувек, усталасао од једног покрета руке.”[iv]

         Омнипотенција речи се заснива на физичком и духовном принципу, јер извор сваког кретања је мисао, а извор сваке мисли је Бог.[v] Мисао је покретач Секундарног стварања.

         У причи Разговор Моноса и Уне, По употребљава своју концепцију како би се супротставио смрти. Семантика имена (Монос, Уна - Један, Једна) употребљених у причи директно је у вези са Еуреком. Прелаз из смртног тела у трајни облик духовне егзистенције је корак ка заједничкој тежњи свега постојећег, односно ка повратку у Првобитно Јединство.

         Не постоји смрт, већ само поновно рођење, вечни живот. ”Поново рођен”[vi], рећи ће Монос. ”Ах, Смрт, та утвара која се засићује на свим гозбама. Како смо се често, Моносе, губили у спекулацијама о њеној природи. Како се тајанствено понашала као провера људског блаженства - говорећи му ”дотле, и не даље!””, одговориће му Уна. Замисао Вечног живота отклања све неприхватљиве конотације смрти.

         Поновно рођење међутим није излаз само за појединачно људско биће, већ и за целокупно човечанство. Људски род мора да се роди поново. Монос ће рећи: ”Умро сам за време Земљине исцрљпености.”[vii] До Земљине исцрпљености је довео људски утилитаризам и варљиви појам напредак.

         Препород човечанства подразумева одбацивање утилитаристичког принципа, који је затровао знање. ”Схватио сам да човеку, као раси, није суђено да изумре и да мора бити ”поново рођен””.[viii]Нови, прочишћени човек, одбациће груби математички разум и пригрлиће поетски интелект, јер ће једино он довести до узвишених истина. Утилитаризам је по Поовом мишљењу осудио човечанство на пропаст: ”Авај, нашли смо се у најђаволскијем од свих ђавољих дана... Али сада је јасно да смо на изопачености свог укуса изградили сопствено уништење.”[ix]

         Поновно рођење је потребно и Земљи. Оно што човечанство назива напредак је довело до нагрђивања Земље. По најављује време ”када ће се уметношћу нагрђена површина Земље, (пошто прође кроз чишћење, које једино може да избрише њене правоугаоне непристојности) изнова обући у зеленило и у планинске падине и насмешене воде Раја, и на крају постати погодним местом за живот човека - за смрћу пречишћеног човека - за човека у чијем сада уздигнутом интелекту више неће бити ни трунчица отрова у знању, за искупљеног, поново створеног, за блаженог и сада бесмртног, али још увек материјалног човека.”[x]

         Прочишћење је код Поа у тесној вези са симболом ватре. Термин purification води порекло од грчке речи πυρ, што значи ватра. Даље у тексту, По ће рећи: ”У међувремену су нарасли безбројни, огромни, задимљени градови. Зелени листови су се осушили пре врелог даха ватре.”[xi]

         Мотив краја света у ватри представља алузију на Откровење светога Јована богослова, односно на бибилијску Апокалипсу, и чини централни мотив приче Разговор Еироса и Хармионе.

         Прича почиње цитатом из Еурипидове Андромахе: ”Донећу ти ватру.”[xii] Име Хармиона, такође је преузето из ове трагедије. Хармиона је била кћерка Менелаја и Хелене, жена Ахиловог сина Неоптоломеја, па након његове смрти, Агамемноновог сина, Ореста. По бира ово име вероватно због Хеленине крви, и асоцијације ка Лепоти. Због тога не чуди што Хармионин саговорник носи управо име Еирос.

         Љубав (Ерос) је неодвојива као таква од Лепоте. Платон, на којег се По често позива, у Гозби говори о Еросу као  о основном чиниоцу стварања. Ерос је међу најстаријим и најснажнијим божанствима. Он је живототворни и стваралачки принцип.

         Дијалог између Еироса и Хармионе, који су спирутуална бића, одвија се у времену непосредно након краја уништења света. Еирос прича Хармиони о последњим данима Земље, и о њеном уништењу од удара комете.

         Еирос описује последице које је трпела Земљина атмосфера, пред коначну пламену смрт и удар језгра комете: ”Одавно се знало да је ваздух који нас окружује састављен од кисеоника и азота, у сразмери од двадесет и једне јединице кисеоника и седамдесет и девет јединица азота на сваких сто јединица атмосфере. Кисеоник, који је зачетник сагоревања и проводник топлоте, апсолутно је неопходан за одржавање живог света, најмоћнија и најјача покретачка сила у природи. Азот, напротив, није кадар да одржи ни животињски свет ни пламен. Неприродни вишак кисеоника довео би, испоставило се, до тога да животињски дух изузетно ојача, као што смо касније искусили. Ужас је изазвало ширење те идеје до крајњих граница. Шта би био исход потпуног нестанка азота? Несавладиво, свепрождируће, свеобухватно, тренутно сагоревање; потпуно испуњење, до најситније и најужасније појединости, стравичних ужасавајућих предсказања из Свете књиге.”[xiii]

         По међутим не доживљава Страшни суд слично као Свете књиге. Тренутак коначног уништења земље је тренутак помиловања човечанства, и његовог преласка у Вечни живот. Хармиона ће рећи Еиросу, који је тек ступио у духовни свет: ”Дани обамрлости који су ти додељени истекли су, и сутра ћу те увести у све радости и чудеса твог новог постојања.”[xiv] Дани живота су дани обамрлости, а смрт је поновно рођење.

         За Поа, крај света је величанствен догађај: ”Бићу кратак - кратак као тренутак пропасти која се сручила на нас. Начас се само видела дивља бледа светлост која је преплавила све, и свуда продрла. Затим - поклонимо се, Хармиона, пред огромним величанством Бога великога! - затим су се зачули крици и заглушујућа бука, као из уста Њега самога. а сва маса етера у којој смо постојали одједном се распрсла у жестоком пламену за чији безгранични сјај и кључалу врелину чак ни анђели на високим Небесима чистог знања немају име. Тако се све завршило.”[xv]

 ”Ја сам алфа и омега,
почетак и свршетак”[xvi]
Откровење Светога Јована Богослова


[i] Едгар Алан По, Еурека, прев. Милан Милетић, Београд, 2008. стр. 14.
[ii] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 770.
[iii] Едгар Алан По, Еурека, прев. Милан Милетић, Београд, 2008. стр. 53.
[iv] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 770. - 771.
[v] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 772.
[vi] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 403
[vii] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 407.
[viii] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 406.
[ix] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 405.
[x] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 406. - 407.
[xi] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 405.
[xii] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 312.
[xiii] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 316.
[xiv] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 312.
[xv] Едгар Алан По, Сабране Приче и Песме, Београд, 2006., стр. 317.
[xvi] Свето Писмо Новога Завјета. Прев. В. С. Караџић, Љубљана, 1995., стр. 210.



www.knjizevnicasopis.com/broj-20/prikaz-novak-lukovac/800px-Edgar_Allan_Poe_2-compressed.jpg