Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________9_





Заборављени песници | Душан Анђелковић



www.knjizevnicasopis.com/xyz/zaboravljeni-pesnici/image001-compressed.jpg

Душан Анђелковић је рођен 28. јула 1910. године у Београду. У Београду је завршио основну школу, као и средњу економско-финансијску (1929).

Писао је поезију, прву песму је објавио у шеснаестој години живота (1926) и желео да студира књижевност, али са завршеном средњом школом није имао право уписа. Запослио се у Београду и уписао у гимназију „приватно“, као ванредни ученик. У Четвртој гимназији у Београду историју му је предавао Милош Црњански, а српски језик и књижевност Момчило Настасијевић, што је, по његовој изјави, вероватно утицало да веома цени и негује снагу и лепоту речи.

Пре Другог светског рата објављивао је песме по многим листовима и часописима, поред осталих у Летопису Матице српске и у Српском књижевном гласнику, али су оне остале расуте јер је веома мали део обухваћен првом збирком Вечно жито (1938). Лирски израз своје поезије покушавао је да споји са социјалном нотом, да песма у себи носи поруку.

Пре рата је написао двотомни роман Бекства, који није објавио, али је његове делове касније користио у раду на роману објављеном под насловом Лудничка башта.

За време Другог светског рата и окупације није објављивао.

После рата уписао је студије књижевности на Филозофском факултету, али је због природе посла морао да студира Економски факултет на коме је дипломирао 1965. године и да напише велики број чланака и више књига о економији и финансирању здравства. Пензионисан је 1971. године и од тада се бавио само књижевношћу.  У својим романима обухватио је бурно време од 1900. године до краја века и описивао углавном Београд.

Умро је у Београду, 6. маја 1997. године.


~Извор~



БРАДАТИ АНЂЕО


Сунце чисто кô девојчица лепрша до стења,
једна корњача мили преко песка,
а унутра је мека и нежна.
Море покушава да ми покваси и однесе једно стопало
једно мање или више, у свету их има толико много.

Пенушави таласи надиру у тишину,
блиставе капље прште попут картеча,
безброј сићушних фронтова се отвара
у белом диму међ’ стењем.

Жута буба јури да то судбоносно јави,
али ја сам огроман па наилази на фантастични део света.
на ову шаку која није умела да пуца, милује, ни песме да пише,
ову шаку изрођеног хајдука.

Сунце миришући на жену леже поред мене,
таласићи међ’ гребењем скупљају се и смејуље.
Црвена боја стене улази у мене и пече ме, па затварам очи.
Неуки пират, безазлени псовач или брадати анђео?


¤


ВИДОВИТИ

Свеједно је да ли обучен у име
Лотреамон, Ли Таи Пе или Ван Гог,
чудно је биће, слепо а видовито,
у коме свака честица је око.

Да л’ пада царство лишћа
Ил’ каста сугласника?
Шта вребају сати,
немо чекајући?

Увијеног само у реч,
дивну крпу,
у лист коприве из века у век,
у мало јарке боје,

шта ће да га смири?

¤

У ТРИ УЈУТРУ

У три ујутру у пустој улици
срео сам Дилена Томаса,
за кога тврде да је мртав,
додирнуо сам га скоро руком.

Питао је зашто се и словенски песници,
анархистички обрасли тугом,
убијају.

Казао сам да су сви коначни
одговори код Шекспира,
који је певао да и лупежи
имају љиљански белу џигерицу.
Али смрт нема никакву власт.

Патња и увреде имају моћ.
Зато се отварају ноћу
у млечној безазлености тела
речи кô арсеник
и разједају горућим безданим устима.
Али
смрт нема никакву власт
.

¤

МАТЕМАТИКА

Можда ћу открити свет цифара,
чврст, прозрачан, логичан, кристалан,
који обухвата ваздух, космос и твоје тело.

Птица је збир лепршавих цифара,
очајање је негативна величина,
ход заљубљених је бесконачни број,
доброта је дивна цифра,
Ајнштајн с немарном краватом
ипак је разломак овог света,
узбуђење се множи са нашом топлином.

Измичу наш дах и осмех,
помамна математика среће и очајања.
Речи су чврста, прозрачна мрежа
кроз коју протичу.