Заборављени песници | Душан Анђелковић
Душан Анђелковић је рођен 28. јула 1910. године у Београду. У Београду је завршио основну школу, као и средњу економско-финансијску (1929). Писао је поезију, прву песму је објавио у шеснаестој години живота (1926) и желео да студира књижевност, али са завршеном средњом школом није имао право уписа. Запослио се у Београду и уписао у гимназију „приватно“, као ванредни ученик. У Четвртој гимназији у Београду историју му је предавао Милош Црњански, а српски језик и књижевност Момчило Настасијевић, што је, по његовој изјави, вероватно утицало да веома цени и негује снагу и лепоту речи. Пре Другог светског рата објављивао је песме по многим листовима и часописима, поред осталих у Летопису Матице српске и у Српском књижевном гласнику, али су оне остале расуте јер је веома мали део обухваћен првом збирком Вечно жито (1938). Лирски израз своје поезије покушавао је да споји са социјалном нотом, да песма у себи носи поруку. Пре рата је написао двотомни роман Бекства, који није објавио, али је његове делове касније користио у раду на роману објављеном под насловом Лудничка башта. За време Другог светског рата и окупације није објављивао. После рата уписао је студије књижевности на
Филозофском факултету, али је због природе посла морао да студира Економски
факултет на коме је дипломирао 1965. године и да напише велики број чланака и
више књига о економији и финансирању здравства. Пензионисан је 1971. године и
од тада се бавио само књижевношћу. У
својим романима обухватио је бурно време од 1900. године до краја века и
описивао углавном Београд. Умро је у Београду, 6. маја 1997. године.
БРАДАТИ АНЂЕО
| ¤
ВИДОВИТИ Да л’ пада царство лишћа Увијеног само у реч, шта ће да га смири? ¤У ТРИ УЈУТРУ
У три ујутру у пустој улици МАТЕМАТИКА Можда ћу открити свет цифара, чврст, прозрачан, логичан, кристалан, који обухвата ваздух, космос и твоје тело. Птица је збир лепршавих цифара, очајање је негативна величина, ход заљубљених је бесконачни број, доброта је дивна цифра, Ајнштајн с немарном краватом ипак је разломак овог света, узбуђење се множи са нашом топлином. Измичу наш дах и осмех, помамна математика среће и очајања. Речи су чврста, прозрачна мрежа кроз коју протичу. |