Књига Раздања, Животе Марковића Пушкина, је збирка прича истргнутих из живота и провучених кроз призму филозофске мисли. Свака прича  представља концепцију за себе, те се могу сагледати различити типови људи у различитим ситуацијама које понекад заличе на пародију. Аутор на интересантан начин из општег стања расветљава сегмент, показујући да је за живот потребно сагледати не само целину, већ и његове делове. Тиме се уједно тежи ка расветљавању свих елемената људске психе. Како би се поцртала човекова дуална природа, тј. константна борба добра и зла у њему, ликови су приказани без улепшавања. Они не презају да украду, преваре, остану имуни на туђу несрећу, али зато умеју и да се боре за љубав, правду, да критички сагледају и одају почаст великим људима, узрастајући до симбола.

Полазећи од исконског човечјег страха од смрти, аутор нам исту расветљава у два различита момента. Најпре нас у једној од прича (Обележена) уводи у болничку атмосферу, у којој се у сваком удаху осећа присуство смрти, да би врло брзо усмерио свој књижевни окулар са неколиких јединки уједињених у болу на једну. Та једна јесте она која се у најтежим тренуцима одлучује да почини смртни грех - крађу, чиме се постављају питања: Колики људски пад може бити пре смрти и шта човека у страху од физичке смрти може нагнати на духовно самоубиство? Водећи бригу о оној која је обележена, болесници заборављају на смрт, чиме се показује урођена људска склоност размишљања о поступцима других и критиковања истих. Са друге стране у причи Хумана, смрт се приказује као једино извесно стање, као нешто што сваког чека док живот тече својим током. Приказом разговора  оне која умире и оног који после тога остаје сам поцртава се човекова тендеција да мисао о смрти пренапрегне мислећи на оно што највише воли. Стиче се утисак да у последњим моментима човек љубављу жели да победи смрт, док се тамо негде неко рађа, весели, живи. Стога у овој причи као да провејавају Цесарићеви стихови:

„Тече и тече, тече један слап,

шта у њему значи моја мала кап?“

Ако љубав посматрамо као круцијалну за човеково битисање, ваља се осврнути на њено третирање у неколиким Марковићевим причама. Наиме, он љубав сагледава у њеним различитим појављивањима. У једној од прича бави се темом забрањене љубави између психолога и ученика (Велики одмор) потврђујући Паскалову тврдњу да „љубав нема године, јер се увек рађа“ и Лондоново да је она „изнад разума, узвишено стање постојања, највиши врх живљења“. То се делимично потврђује и у Бајци за одрасле, где се због љубави и страсти заборавља и издаје пријатељ. Ипак, та издаја своје упориште налази у чињеници да је онај који је некад био вољен, сада изневерен јер је заборавио да воли, запоставио љубав, што је недопуство. Ништа није случајно, а добра дела увек порађају љубав. (Семе љубичица). Аутор посматра љубав као највиши постулат живота, те  бавећи се питањем вере, поставља тезу да љубав сједињује и разједињене у  вери. (Венчање у цркви св. Ђорђа).  Важно је истаћи да се не ради  само о љубави између мушкарца и жене, већ о њој као апсолутној емоцији коју човек стално остварује  у спрези, не само са другим човеком, већ и са природом. Тако се у причи Теодосијеве патке, чињеницом да су се пошто их је пустио патке вратиле у још већем броју,  поцртава да се љубав не сме ограничити. Она је слободна и што јој већу слободу дајемо то се она више увећава.

¤

Иако све посредно одишу филозофским стремљенима, две се посебно издвајају. Најпре се у Посмртној песми кроз лик Марије износе пишчеви ставови о Дучићу и постављају питања: Колико је тешко опевати оне чији глас је сезао далеко? Каква је позиција оних који остају?  Имају ли они снагу да певају гласом исте јачине попут оног којем посвећују песму? У причи Избежана  писац на занимљив начин сагледава своју земљу из које сви беже, али јој се и враћају, постављајући исконско питање: Можемо ли побећи од оног што смо?  Колико смо земља у којој смо рођени?

Оно што има посебну вредност у овој збирци јесу стил и језик којим се аутор служи. Језгровитост, ослобођеност сувишних детаља и описа, моћ да се издвоји најбитније и поигравање са симболима само су неке карактеристике нарације. Аутор користи симболе на три начина: 1) у наслову, 2) провлачећи их готово маргинално кроз текст и 3) код имена ликова. Прича Семе љубичица крије симболику у свом наслову с обзиром на то да љубичица означава скромност, тајну љубав и храброст,  а да се у причи  двоје заљубљених понашају у складу са тим. Семе као симбол новог живота пројавиће се у лику њиховог детета. Таква симболика се налази и у причи  Вишестрани круг у којој ће се симболика круга као начела свега постојећег пренети на јунака који се опоравља од задобијених рана. Маргиналне симболе налазимо на неколико места, али посебну пажњу привлачи  пишчево поигравање са именима ликова, те разликујемо оне који носе имена која не одговарају њиховом карактеру, попут Вере, која носи име које у свом корену има верност,  а заправо је неверница; оне који носе имена која одговарају њиховом карактеру, што је случај са Слободаном, човеком „довољно слободним“ да заволи жену свог пријатеља; и оне у којих је симболика имена у тесној вези са њиховим настанком и функцијом у делу. Такав случај је са Љубицом,  девојком насталом као плод љубави двоје људи и Сташом, која у причи Свадба у цркви светог Ђорђа јесте она која на неки начин зауставља спор око вере.

Приказујући свакодневне ситуације, понекад их пародирајући, истржући из целина, стварајући ликове који су посве особени а опет тако слични читаоцима, Живота Марковић створио је богату галерију књижевних слика у којој се пред очима оних који читају остварује крајњи циљ уметности!