Изузетност Лазаревићеве појаве као приповедача у српској књижевности огледа се у његовом постепеном напуштању објективног реализма и окретању ка унутрашњој, психолошкој анализи ликова. По стилу и форми он се истицао међу српским реалистичким приповедачима. Његовим приповеткама недостајала је марковићевска критика бирократије, али је зато јако изражена друга страна Марковићеве идеологије – идеализација старог патријархалног света и његових вредности. Патријахална породица је дата као супротност савременом грађанском друштву у коме је човек усамљен и отуђен. Конзервативна и затворена заједница нарочито је присутна у приповеткама На бунару, Школска икона и У добри час, хајдуци. Оно што ове приповетке разликује од приповедака Јанка Веселиновића јесте приказивање моралних и психолошких потреса у оквиру патријархалне заједнице.

Лазаревићево приповедачко дело поред приповедака о селу и паланци садржи и, психолошки развијеније, приповетке о интелектуалцима. Овом кругу припадају Вертер, Ветар и Швабица. У њима Лазаревић свог јунака – интелектуалца доводи у ситуацију да буде разапет између тежње за индивидуалном слободом и патријархалног морала. Покретач емоционалних колебања и душевних растрзања је забрањена љубав, тема која доминира у све три наведене приповетке.

У овом раду задржаћемо се на начину Лазаревићевог психолошког сликања ликова, односно, на увођењу монолога у структуру приповетке како би се приказали унутрашњи ломови, подсвесна стања и психолошка перспектива јунака.

Аналитичко – интерпретативни приступ Лазаревићевом приповедачком делу темељи се на препознавању и интерпретацији монолога, као и на његовој улози у обликовању књижевних ликова.

 

 

Монолог се углавном везивао за драму, као облик приказивања драмске радње у којем се једна личност не обраћа другој личности већ себи, односно, публици. Касније се форма монолога све више користи и у приповедној прози, као облик изражавања подсвесних стања и процеса људске свести. Присуство монолога у делу мења његову природу, потискује се опште, а наглашава индивидуално, потискују се спољашња збивања, а истичу интимни доживљаји и емоције.

Монолог, односно поступак који је по својој суштини близак монологу, заузима значајно место у структури  Лазаревићевог модела приповетке. Овде ће се све то посматрати заједно, без обзира на то што неки облици нису у строго формалном погледу монолози, већ само монолошки искази. У приповеткама Лазе Лазаревића монолог не може увек да се формално развије и одржи јер је притешњен другим формама приповедања (приповедањем у првом лицу, објективним приповедањем), па се често јавља у фрагментарном облику, као реч или једна реченица. Упркос томе, у приповедном раду Лазаревића могу се препознати и прави, развијени монолози.

Приповедач често води причу из позиције главног јунака, поистовећује се са њим, тако да се тешко успоставља граница између говора наратора и монолога. Лазаревић је, међутим, знао да графички издвоји монолошке секвенце, стављајући их под наводнике. Монолошки искази јављају се понекад у облику питања које јунак упућује самом себи у стањима неизвесности и недоумице. Таква питања углавном остају без одговора и подсећају на започете и недовршење унутрашње дијалоге.

У приповедачкој прози Лазе Лазаревића директни унутрашњи монолог појављује се само у приповеткама о интелектуалцима. Ликовима из сеоске средине писац није омогућио монолошко изражавање због тога што је њихово говорно испољавање ограничено, али то не значи да се психолошки конфликт унутар јунака није приказивао посредством наратора или индиректним монологом. Лазаревић није потцењивао психологију код сељака и паланчана, нити ју је прецењивао код интелектуалаца.

Основни тип монолога (према техници исказивања) који се јавља у приповедачком делу Лазаревића јесте унутрашњи (неизговорени) монолог. Он је у сфери јунакове свести и  овај тип монолога се може јавити у два вида: као индиректни унутрашњи монолог, односно, опис психолошког стања који се јавља у трећем лицу и као директни унутрашњи монолог, исказан у првом лицу, без посредника између јунака и читаоца.

У настојању да ликове сагледа из унутрашње перспективе, да свом јунаку пружи могућност да сам приповеда о догађајима и личностима, као и о самоме себи, Лазаревић је често користио приповедачки монолог. Он је увео наратора у структуру својих приповедака и тиме повећао експресивни домет нарације, нарочито на подручју психологије личности. Користећи приповедачки монолог Лазаревић је омогућио читаоцу да изједначи своје знање са знањем наратора. У тим околностима граница између животног и фиктивног контекста није јасно подвучена, па се мешају и преплићу стварни и имагинарни свет. Приповедачки монолог је спојен са приповедањем у првом лицу јер обе приповедне форме теку истом персоналном релацијом и језички се поклапају, па је у таквим околностима тешко разликовати монолог од приповедања у првом лицу. Тако у приповеци Први пут с оцем на јутрење само једна реч открива постојање наратора који говори о свом детињству:

„Било ми је“, вели, „онда тек девет година. Ни сам се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио“.

На тај начин се ствара илузија усменог приповедања, па изгледа да наратор казује причу фиктивним слушаоцима. Оваквим монологом је омогућено да ликови у улози наратора причају о себи, о својим доживљајима и осећањима, као што то чине  Јанко у приповеци Ветар и Миша у Швабици. То је и основна функција овог монолога – да се из позиције самог јунака прикаже његов живот.

Психолошко сликање и приказивање јунакових дилема, недоумица, трвења одликује монолог који се јавља у приповеткама о интелектуалцима.

Он се у Швабици  јавља у ситуацијама када се Јанко исповеда свом побратиму и има улогу да психолошки конкретизује његово душевно стање:

Ах, нема смисла заносити се, помислим. Треба оставити ствар. Нема ту онога што сам ја мислио, а напослетку и не треба. А шта сам ја могао мислити? Да ме...

Садржаје обухваћене јунаковим размишљањем, Лазаревић је могао да саопшти и наративним поступком. Међутим, ефекат који се остварује монологом – директно разоткривање унутрашњег света јунака, не може се постићи приповедањем у првом лицу. То је права улога ове врсте монолога јер омогућава да се ликови непосредно психолошки испоље.

Јанко изражава немоћ да се одлучи између ауторитативне мајке и вољене девојке:

"У исти пар сину ми као муња кроз главу: Швабица, сирота, моја мати, Србија.“

¤

Монолог је  врло згуснут и притешњен осталим наративним формама:

Замислих себи моје Ваљево и њу у њему, и свет који прича о нама кад прођемо улицом: „Гледај га, завртила му памет Швабица“, и моја мати, црвених очију, која своје сопствене снахе не разуме и деца мојих сестара и браће  која се либе доћи мени од како сам  довео њу у кућу и њено вечно осећање усамљености, јер је нико не разуме и она никога не разуме... де се опростим с њом, да је оставим за свагда.“

Мишин маштарски одлазак с Аном у Ваљево је развијена слика његове главне преокупације – како ће патријархална средина, породица, а нарочито мајка прихватити туђинку, Немицу. Јунак замишља себе и Ану у родном граду, а онда као да се слике саме појављују и у њима мајка, као врховни ауторитет, заузима централно место.

Слични страхови и недоумице јављају се и у другим примерима јунаковог монолошког исказивања, с тим што њих одликује драмска тензија.

Опет ми се ређаше слике. Опет она с црним шалом око главе... Ама само један једини пољубац, ал' онда – онда бих се морао оженити њоме!

Ах, овако је дивно! – помислим се ја. Шта ме веже за њу? Нисам ничим ангажован. Даље, дакле!  Одсада ће браца Мика овако да ради!

Дилеме и недоумице главни јунак није могао да оконча лако. Тешка борба између срца и разума, између личне среће образованог човека и патријархалног морала балканске породичне заједнице могла је да буде окончана само увођењем нове ситуације – писањем писма породици. У очекивању коначног разрешења љубавне драме, главни јунак размишља:

Па добро! Сутра ћу јој рећи да је не могу узети. Ствар је свршена. Хајд' да се спава. Онда на вратима кавеза у коме је била та мисао „чврсто“ затворена, ушуњала се друга: „Ала, кад би они нешто одговорили... Ех, на то не треба ни мислити.“

Лазаревић уводи монолог да би се лакше испољила резигнација главног јунака. Његова недоследност и недостатак снаге да се супротстави изазивају дубоку душевну драму.

Нашто натезати, нашто глођати своје рођено срце? Сви разлози су за, један лакомислени крај срца против. Доле са срцем!

Али, молим те, промисли само: шта мене веже за њу? Зар има момка који није „проводио љубав“ из којих излази само лук и вода? Па и ја сам само обичан човек, и ја сам куснуо од те сласти о којој некажњено певају песници свију времена и народа. Па зар само ја да улетим у тај страшни обруч непрорачуњене женидбе? Аја! Идем одмах њојзи. Казаћу јој... знам већ шта ћу јој казати.

Супротстављеност жеља и исказа овде је доведена до кулминације. Монолог садржи процене и сопствених поступака и поступака других јунака.

Овакав усложњени монолог појављује се  и у приповеци Вертер и у функцији је сликања психолошког профила главног јунака, човека који нема свој идентитет већ га тражи у књижевном узору, Гетеовом јунаку Вертеру.

У целом том свом делању он ниједанпут не покуша да дâ себи рачуна зашто он то све чини. Зашто је он тако несрећан, и шта све човек мора имати, па да се не мора убијати? Беше ли и ово последица његовога васпитања, или неке урођене пренадражености?

Мада монолог није у првом лицу, већ је директан унутрашњи монолог, он има исту изражајну јачину. Лазаревић га користи да би испољио колебања јунака и његов страх да крене за оним о чему сања.

У приповеци Ветар монолог је директан, односно дат у првом лицу, што утиче на субјективну интонираност исказа. Тиме је доживљај непосредног јунаковог обраћања самом себи већи, а читаоцу је ближа његова интимна, лична преокупација.

Редом, редом! – Потреса ме дакле тежина ситуације – кратко и јасно! Потреса ме мој однос према предмету пажње, моји лични односи, па моји фамилијарни односи. Потреса ме онај грандиозан утисак на моју добру матер. Потреса ме осећање моје немоћи да помогнем човеку који је помагао некад нејакоме мени и остављеној мојој мајци. Потреса ме... Али, не! Нашто сва та комендија? Нашто претварање, нашто лагање себе сама?

Психолошка напетост и рефлексија о немогућности да се ишта промени садржани су овом исказу главног јунака. Понављањем исте речи на почетку сваке реченице постигнут је повишени емотивни тон и створен утисак брзог протицања мисли.

Монолог у Лазаревићевим приповеткама о интелектуалцима има функцију да изрази психичка стања и тензију унутар јунака. Неки монолози који су писани у  трећем лицу стварају утисак да су мало одмакнути од лика, односно нису у оној мери и формало субјектизовани као што су монолози у „ја“ форми.

 

3. Функција монолога

У спољашњој стуктури Лазаревићеве приповетке значајно место заузима монолог, односно поступак који је по својој суштини врло близак монологу, па га је тешко одвојити од њега. Монолошки искази, а под њима треба подразумевати и облике који нису у строго формалном погледу дати као унутрашњи монолози, преовлађују у приповеткама у којима су главни ликови интелектуалци. Функција монолога је да уведе читаоца у живот самог јунака, кроз присећања на детињство или на прошле љубави. Њиме се приказују спољашња збивања у унутрашњој светлости, затим размишљања о животним проблемима или неки снажан унутрашњи конфликт. У неким стањима повишених емоција или под утицајем интензивних чулних доживљаја, монолог поприма лирску обојеност, па тада слике свести књижевних јунака добијају нестварне или фантастичне обрисе.

Лазаревић је одмах, по првим објављеним приповеткама, назван најбољим представником српске приповетке, писцем тананих психолошких анализа и изврсним портретистом. Он је заменио спољашње слике света унутрашњим сукобима у човеку, увео монолог у структуру приповетке користећи га за психолошко продубљивање ликова и тиме постао „зачетник психолошке струје нашег реализма“.

---