Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________2_





Поезија за децу | Ђура Шефер Сремац










Ђура Шефер Сремац

(12. 02. 1950, Рума), професор је књижевности, песник, афористичар, приповедач.






МУКЕ ОД АЗБУКЕ


Кад сам слова исписивô прва
оловка ми кô планина била,
мањи бејах од мрава и црва
шумом речи водила ме вила.

Свеском белом ишле црне пруге
сав у страху мучно шврљах речи...
Шта ли значе црте кратке, дуге?
Што се слово једно другом бечи!?

– Немој стално гумицу у руке! –
и сад чујем глас учитељице;
кô да не зна колике су муке
што воз речи криви реченице!

На почетку велико је слово
за њим мала пиши, редом слажи...
Кад завршиш ред – опет, поново
слову сваком згодно место тражи.

А тек табла велика кô море –
цртај слова по азбуци редом ...
– Није добро! – другари говоре,
а и они посвађани с кредом!

Чаробна су слова , могу свашта
да означе: ђака, лопту, јарца...
Потребна је само твоја машта
па од јарца ти створиш – магарца!

Кад сам тако стрпљиво, полако
научио сва слова азбуке
и читање постаде ми лако,
са школицом није било муке.

Срушио сам оловком планину,
препливао таблу – црно море,
иза шуме страшне – сунце сину!
Сад с књигама водим разговоре.


¤


ПРВА РЕЧ

Прво научиш плакати,
то и није мудрост нека,
па покушаш бауљати –
први корак мајка чека!...

Кад прогучеш – проговараш,
процветају грдне муке,
ручицама све млатараш,
далеко си од азбуке!

Сви те киње: стрине, тете...
штипкају ти обрашчиће,
пољупцима балаве те
и вређају твоје биће.

У теби се љутња јави:
„Нећу клинче довек бити!“
Што ме свако гњави, дави!?
Не могу се нигде скрити!

Куд ћу, шта ћу – баш сам јадна,
маме нигде ни за лек!
Не пита ме да л’ сам гладна,
не видех је читав век!

Већ изгубих сваку наду,        
ниоткуда нема спаса.
 „Прекините ту параду!“ –
викнула бих из свег гласа!

А онда к’о привиђење
зашкрипаше тајна врата...
Наста тајац ...  и чуђење!
Појави се див – мој тата!

Покуњише срећно лице
три бакице и две снаше –
распричане комшинице
за минут се разбежаше.

У загрљај ширим руке,
татици бих рекла „хвала“,
он и не зна моје муке –
целог дана сам га звала!

Од радости врискам, гучем
и тају за уши вучем,
реченице још не стварам,
ал’ реч  тата –  проговарам!

¤



У ШКОЛИ ЈЕ МЕНИ ТЕСНО


Не држи ме школска клупа
час бих лево, час бих десно
у школи је мени тесно –
разред прича, трућа, лупа...

А тек креда – лети сама
од другара до другара...
Опомена стиже стара:
‒ Нека хитно дође мама!

Болујемо од дармара
баш су дуги ти часови,
лепши су нам ђачки снови...
Школица нас често смара!

За бежањац дара имам
пољем знања падам, страдам…
Чему да се, брате, надам –
кечеве у госте примам.

Нигде хлада – клупа врућа
од контролних задатака
ноћна мора, мајка ђака –
школа ми је добра кућа.

Понашамо се обесно
кô возач по лошем путу,
школа нам је у ауту –
у кожи је мени тесно.

А у живот кад полетим
у заборав све ће пасти,
до неба ћемо порасти –
школице ћу да се сетим.



¤

ПРИЧА ЗА ДЕЦУ

 


ДВА ДЕЧАКА И ПАС

 

      Кривудавим сеоским путељком крећу се две мале силуете. Већ пада сумрак, а још нису стигли до речице.

      – Затегни, Иване, конопац! То глупо псето! Повуци га, видиш да му се не иде... Пожуримо! Има овде паса луталица.

       – Не знам шта му је, Горане, као да нешто предосећа. Види како је само шапе укочио! Куц-куц, куцо! Дођи, мали Жућко!...       

‒ Друже мој, ово ми се нимало не свиђа. Али како да се спасемо од тог лудака комшије, пребиће нас ако овог јадничка пса не бацимо... Шта да радимо?! Где да га сакријемо?!...

      На замирућем руменилу хоризонта оцртавају се крила вечерњих птица; језде у правилним размацима, у клинастом поретку, на починак.

      Изненада, из оближњег шумарка истрча неко кудраво псето. Ничега доброг не обећаваше претећим лавежом. Дечацима застаде дах... Бесни четвороножац зајури се ка њима искежених, претећих вилица. И поред велике збуњености и страха, Горан одби ногом први напад кудравка... И кад очекиваше поновни скок, из Иванових руку оте се Жућко, онако с конопцем око врата, и у пар скокова пресече пут побеснелом сабрату. Два пса зачас створише прашни ковитлац својим хитрим телима. Снажно се уједаше за вратове и продорно кевташе од болних уједа, у бици  на живот и смрт... Залипта крв по пешчаној обали речице.

Преплашени дечаци убрзо се повратише од изненађења, дохватише подебеле гране крај пута и натераше псето на повлачење. Како се изненада појави, тако брзо и ишчезну бесни кудравко, храмајући, скичућим лавежом признајући пораз. Умиљавање око ногу њиховог храброг мегданџије подсети дечаке на ружну намеру коју су, пре псећег мегдана, имали на уму.

– А ми хтели нашег Жућка да... онако у реку... са ужетом око врата... – као да се правдаху другари један другоме.

Задихани, исцрпљени Жућко лизаше повређену шапу дижући молећив и болећив поглед, пун оданости, ка својим „другарима“.

– Ех, Жућко, добри стари Жућане! ’Ајдемо нашој кући – обори Иван поглед стидећи се сјаја верних псећих зеница.

Утону за шумарак румени срп сунца.